Kako je jedan aktivista iz neonacističkog miljea u Lionu, duboko uključen u aktivnosti tog miljea, i koji je na mreži X objavljivao poruke poput „Podržavam Adolfa“, „Treba iskopati i streljati [Žizel] Halimi“ ili „Total Nigger Death“ („potpuna smrt za crnce“), mogao da dobije minut ćutanja u Nacionalnoj skupštini i da mu portret bude okačen na fasadi zgrade regiona Overnj-Rona-Alpi? To je jedno od pitanja koje se postavilo nakon smrti Kventina Deranka 14. februara 2026, posle sukoba sa antifašistima.
U obratu dostojnom 1984 Džordža Orvela, neki tvrde da bi fašizam danas bio na strani levice (na primer Marianne, 19. februar 2026). Drugi, brojniji, izjednačavaju „ekstreme“ oba tabora i tvrde da njihovo nasilje nema mesta u demokratiji. Istina je da se politička borba znatno pacifikovala u poređenju sa 1970-im i 1980-im, kada su ulične tuče između lepilaca plakata ili tokom demonstracija i mitinga bile česte. Politički sukob danas je uglavnom verbalni i odvija se u parlamentima, medijima ili na društvenim mrežama. Ali takvo viđenje prikriva postojanje uličnog nasilja ekstremne desnice, koje nema mnogo zajedničkog sa nasiljem drugih ideoloških struja.
Teško je povući granice i izmeriti razmere tog nasilja: ono ima različite oblike, ne beleži se uvek, potiče od više ili manje organizovanih grupa, ali i od pojedinaca čiji motivi i ideološka uverenja nisu uvek jasno poznati. Uprkos tim poteškoćama, rezultati jednog nedavnog istraživanja su nedvosmisleni: između 1986. i 2017. ekstremna desnica odgovorna je za 39 ubistava ili nasilnih smrti (naspram 6 koje se pripisuju tzv. „radikalnoj“ levici) i za 299 napada (naspram 40), odnosno za 9 od 10 slučajeva.
Ovo nasilje ima svoju istoriju. U Francuskoj je dostiglo vrhunac 1930-ih, a zatim i tokom rata u Alžiru, kada su akcije Organizacije tajne armije (OAS) izazvale više od 2.700 mrtvih s obe strane Mediterana. Kraj tog sukoba nije značio i kraj nasilja.
„Seti se Karla Martela“
Obučeni za ilegalu, naoružani i vešti u rukovanju oružjem, pojedinci i grupe uključuju se u političke i društvene sukobe tog vremena. Posle 1968. organizacije poput Zapad ili Novi poredak i „žuti“ sindikati — naročito Francuska konfederacija rada (CFT) — oslanjaju se na svoju sposobnost da izvode nasilne akte. Alžirsko pitanje dodatno raspiruje svakodnevni rasizam. Ubistvo vozača tramvaja u Marseju, koje je počinio Alžirac sa psihičkim smetnjama, izaziva talas napada na Magrebince (stanovnike koji imaju poreklo sa Severa Afrike, prim. prev). Između avgusta i decembra 1973. sedamnaest ih je ubijeno u tom gradu, a konzulat Alžira u Francuskoj beleži pedeset mrtvih i trista ranjenih među svojim državljanima tokom te godine.
Ipak, dinamika nastala tokom rata u Alžiru slabi tokom 1980-ih. Napadi koje su 1987–1988. izveli članovi Francuske i evropske nacionalističke partije (PNFE) protiv komunističkih funkcionera i jednog doma za radnike migrante u Kanj-sur-Meru (jedan mrtav i dvanaest ranjenih) predstavljaju poslednji odjek nasilja povezanog sa OAS-om.
Ovaj prekid je generacijski, ali i povezan sa izbornim uspesima Nacionalnog fronta (FN) od 1983. godine. To ga gura ka legalističkoj strategiji koja podrazumeva udaljavanje onih koji su najskloniji nasilju. Nasilje se tada premešta na krajnje desničarske skinhead grupe koje se u tom periodu organizuju (posebno kroz Revolucionarne nacionalističke omladine). Ističu se rasističkim i homofobnim napadima, ali njihov uspon zaustavljaju antifašisti i bande lovaca na skinheadse koji im osporavaju kontrolu nad javnim prostorom.
U tom kontekstu, krajnja desnica sve se više okreće agitaciji, spektaklu i komunikaciji, a manje samom nasilju. Posle „aperitiva kobasica-crno vino“ Bloka identitaraca dolaze akcije Generacije identiteta (transparent „732 — Seti se Karla Martela“ na džamiji u Poatjeu 2012, „White Lives Matter“ tokom demonstracija protiv policijskog nasilja 2020), kampanja „Defend Europe“ na italijanskim i španskim granicama i akcije femonacionalističkog kolektiva Némésis (koji upadaju na feminističke demonstracije ili mitinge kako bi denuncirali seksualne napade koje navodno čine „stranci“ i islam).
Ipak, anksiozna klima nastala usled kombinacije terorističkih napada iz 2015, krize kovida-19, ekoloških i međunarodnih neizvesnosti doprinosi širenju imaginarijuma građanskog rata. Neke grupe se organizuju u očekivanju rasnog sukoba koji bi, po njihovom mišljenju, trebalo ubrzati pre nego što bude kasno. Ovi „akceleracionisti“ otvoreno se pozivaju na teze Renoa Kamija o „velikoj zameni“ i na manifeste koje su ostavili Anders Bering Brejvik i Brenton Tarant, odgovorni za masovne zločine u Oslu i Utøji u Norveškoj 2011. (77 mrtvih i 320 ranjenih), odnosno u Krajstčerču na Novom Zelandu 2019. (51 mrtav i 49 ranjenih). Prvi put od rata u Alžiru, (…)
