Besna i nemoćna uznemirenost evropskih lidera pred izraelsko-američkim ratom pokrenutim 28. februara protiv Irana — i protiv međunarodnog prava — odražava zbunjenost jedne vladajuće klase formirane da se povinuje američkom „modelu“ koji je postao neodbranjiv. Tu se mešaju panika pri pomisli da se ne protivreči Donaldu Trampu, strah od energetske nestašice, bojazan od ekonomske krize, strah od ukrajinskog poraza u slučaju nedovoljne američke podrške, i na kraju vrtoglavica pred mogućnošću trgovinskog i diplomatskog povratka Rusije.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, Kir Starmer, Fridrih Merc i Emanuel Makron do sada su na svaki potez Trampa i njegovog izraelskog saveznika (ili staratelja) odgovarali u dva koraka: prvo popuste, a zatim se žale. Carinske ucene, obaveza udvostručavanja vojnih budžeta, izraelski masakri u Gazi, bombardovanja Jemena, Libana i Irana, otmice ili ubistva stranih lidera kao oblik redovne diplomatske prakse, sve je to izazvalo mlako odobravanje, a zatim i tužne rezerve u stilu: „U redu, ali ne baš tako.“ Samo su odbrana ukrajinske stvari, koja je postala sekularna religija evropskih elita, i pretnja invazije na Grenland iznudile reakcije koje su nadilazile nerazgovetno mrmljanje.
Ilegalni, iracionalni i nepromišljeni rat koji izraelsko-američki tandem vodi protiv Teherana izazvao je uobičajeni ples u dvoje. Iako niko ozbiljan ne veruje u opravdanja koja iznosi Vašington — neutralisanje nuklearnog programa i balističke pretnje Sjedinjenim Državama, pomoć iranskoj opoziciji — velike zemlje Starog kontinenta, sa izuzetkom Španije, poslušno su stale na stranu napadača. Napadača koji nisu smatrali potrebnim da obaveste svoje „saveznike“ o ratu čije će razorne ekonomske posledice upravo oni snositi.
Dok bombe padaju na Teheran, Pariz, Berlin i London odbijaju da osude agresiju, ali u zajedničkom saopštenju od 1. marta izražavaju „zgražavanje zbog neselektivnih i nesrazmernih raketnih napada koje je Iran izveo protiv zemalja u regionu“. Takođe se izjašnjavaju spremnim da preduzmu „neophodne i proporcionalne odbrambene akcije kako bi uništili iranske kapacitete za lansiranje raketa i dronova na njihovom izvoru“.
Čim je objavljeno ubistvo ajatolaha Alija Hamneija, portparolka francuske vlade se obradovala: „Možemo samo biti zadovoljni njegovim nestankom“ (RTL, 1. mart 2026). „Podržavamo Sjedinjene Države i Izrael koji žele da se oslobode tog strašnog terorističkog režima“, precizira nemački kancelar (3. mart), dok njegov ministar spoljnih poslova poziva… iranskog ambasadora kako bi mu naložio da „odmah okonča svoje napade“. Suočeni sa rastom cena energenata i pretnjom ekonomske katastrofe, trojica lidera će potom pokušati da umanje sopstvenu umešanost u sukob i da se distanciraju od sve nepredvidivijeg američkog predsednika. Brigada za aklamaciju Evropske unije uvek je spremna da i najmanju njihovu rezervu pretvori u čin prkosa.
Ali strah sam po sebi ne objašnjava takvo posrnuće. Novija istorija odnosa između Irana i evropskih sila, posebno Francuske, upućuje na drugo objašnjenje: na prekompoziciju unutar Atlantskog saveza. Već petnaestak godina, ohrabren Evropskom komisijom punom atlantističkih „jastrebova“, a u (…)
