Pre trideset pet godina Žan Bodrijar objavio je provokativan tekst pod naslovom „Zalivski rat se nije dogodio“. Za francuskog mislioca, prva vojna intervencija koalicije predvođene Sjedinjenim Državama protiv Iraka (1991) nije bila doživljena kao stvarni rat, već kao medijski događaj, „simulakrum“ u kojem je stvarnost — konkretni zločini — bila apsorbovana sopstvenom medijatizacijom. Bodrijar je posebno ukazivao na velike tehnološke inscenacije koje su zamenile iskustvo rata. Inscenacija na društvenim mrežama, po kodovima pop kulture i video-igara, napad na Iran koji su pokrenuli Vašington i Tel Aviv daje tom fenomenu novu dimenziju. Smrt se banalizuje, ponekad čak i slavi (atentat na vrhovnog vođu Alija Hamneija), dok se Iran prikazuje kao ogromna vojna meta, a više ne kao teritorija na kojoj živi stanovništvo.
Ipak, postoji očigledna razlika u prirodi između ovog rata i onog iz 1991. godine. Napad izraelsko-američke koalicije nije pokrenut u ime međunarodnog prava, već uz potpuno zanemarivanje tog prava. Nije bilo potrebe da se traži bilo kakav međunarodni ili regionalni konsenzus. Reč je o samovolji, uz odobravanje ili krivicom obeleženu tišinu glavnih saveznika Vašingtona. U Parizu, Londonu i Berlinu, šta god mislili, ne dolazi u obzir suprotstaviti se goloj sili.
Godinama već istraživači, analitičari i novinari seciraju strategiju Donalda Trampa. Mobilisana je sva moguća ekspertiza kako bi se tumačile izjave i odluke jednog lidera koji gotovo ništa ne govori dosledno ni pouzdano. Neki čak rado u svakoj njegovoj ekscentričnosti vide primenu njegove knjige, uzdignute na nivo političkog traktata, The Art of the Deal (Random House, 1987). Ali sa napadom na Iran jedna stvar sada upada u oči: američki predsednik ne zna šta radi. Iza žestokih govora, uključujući i prema tradicionalnim „saveznicima“, krije se ličnost koja stalno protivreči sama sebi i koja deluje kao čovek kojim je lako manipulisati.
Geneza američkog napada na Islamsku Republiku posebno je nejasna. U prvim danima državni sekretar Marko Rubio izjavio je da Sjedinjene Države reaguju pošto su saznale da Izrael planira napad na Iran, a sva naknadna objašnjenja teško da su bila uverljiva. Washington Post je uostalom preneo da su se razgovori sa liderima Kongresa, nekoliko dana pre početka rata, vodili oko jednog konkretnog pitanja: da li napasti zajedno sa Izraelom ili čekati eventualni iranski napad na američke snage u regionu? Na kraju je izabrana prva opcija. Drugim rečima, Sjedinjene Države nisu odgovarale ni na kakvu neposrednu iransku pretnju, kako su naveli i Tulsi Gabard, direktorka nacionalne obaveštajne službe, i Džo Kent, bivši direktor Nacionalnog centra za borbu protiv terorizma, koji je u pismu ostavke napisao: „Iran nije predstavljao nikakvu neposrednu pretnju za našu zemlju. Jasno je da smo ovaj rat započeli pod pritiskom Izraela“. Napad je pokrenut tokom pregovora o nuklearnom programu u Ženevi, u trenutku kada se, prema omanskim posrednicima i listu Guardian (17. mart), sporazum činio mogućim.
U takvim okolnostima teško je ne zaključiti da je reč o izraelskom ratu. I upravo po tome se on razlikuje od invazije na Irak 2003. godine, podjednako ilegalne i zasnovane na lažima, ali suštinski američke: ovaj rat ne odgovara jasno definisanim američkim interesima niti politici koju je Tramp najavljivao. Naravno, on tvrdi da vodi rat kako bi obezbedio mir, i niko ne ignoriše ekonomske uloge, posle Venecuele, koja ima najveće rezerve nafte na svetu, na redu je Iran (treće (…)
