Preklopite dve karte iste razmere: jednu Kine, drugu Evrope. Postavite Urumći, glavni grad zapadne kineske pokrajine Sinđang, iznad Rejkjavika, prestonice Islanda. Peking ćete tada morati da tražite negde oko Vilnjusa, Kanton na nivou Beograda, dok će se Harbin i njegov festival leda pojaviti negde iznad Arhangelske oblasti, na severu Rusije.
Nema sumnje, Kina je velika. Toliko velika da njene razlike često dovode u pitanje samu ideju nacionalnog jedinstva: više od 1,4 milijarde stanovnika; pedeset šest etničkih grupa; klima koja zahteva zimsku jaknu na severoistoku u isto vreme kada na jugozapadu nameće papuče i kratke rukave; zajednički jezik koji je maternji za samo šest od deset stanovnika i za koji se svi žale da ga ne razumeju uvek kada se govori daleko od njihovog kraja. Čak se i mah-jong, nacionalna strast, igra po različitim pravilima od regiona do regiona…
Pa ipak, bilo da šeta ulicama Kunminga ili Pekinga, Čongćinga ili Šangaja, Šenžena ili Hangdžoua, posetilac ulazi u isto pozorište, na čijoj sceni se kreću dva lika podjednako prepoznatljiva kao Arlekin i Pulčinela u komediji del arte: dostavljač i penzioner. Dva lika koja razdvaja sve, počev od godina. Drugde su generacijske razlike često isticane kako bi se prikrili klasni antagonizmi. Ali Kina se toliko preobrazila tokom poslednjih decenija da starosne grupe predstavljaju različite društveno-ekonomske epohe: poput geoloških slojeva koji beleže istoriju Zemljine kore. Zbog toga suprotnost između figure penzionera i figure dostavljača osvetljava nedavnu transformaciju zemlje, kao i izazove sa kojima se ona suočava.
Ako je vreme lepo, penzionera srećemo u parkovima, pored kanala ili na javnim trgovima. Sam ili u grupi, on šeta, peva, igra, svira ili provodi duge sate pijući čaj i razgovarajući. Dok su u Evropi igrališta u parkovima uglavnom namenjena deci, ovde je sve prilagođeno njemu. Upravo on se i na društvenim mrežama razmeće svojim fizičkim podvizima. U Kini nije retkost da je penzioner u boljoj formi od svoje dece.
Ali hladno je u Sudžouu ovog januara 2026. Mala grupa sa kojom se sastajemo u ovom gradu provincije Đangsu zakazala nam je susret u KTV-u, jednom od onih lokala popularnih u Aziji gde se iznajmljuju karaoke kabine. Kada smo ušli u prostoriju, muškarac i žena, obučeni kao za svečanost, pevali su pred ogromnim ekranom na kojem su se smenjivale slike blede kao činija belog pirinča.
Imaju oko sedamdeset godina — ili malo više — i penzionisali su se prema sistemu uspostavljenom 1951, dve godine nakon proglašenja Narodne Republike Kine: 50 godina za radnice i službenice, 55 godina za žene kadrove (među našim sagovornicama nema nijedne) i 60 godina za muškarce. Svi su radili u velikim državnim preduzećima ili paraadministrativnim ustanovama (shìyè), koje su uplaćivale doprinose za njihovu penziju. Njihova penzija? „Između 4.000 i 10.000 juana mesečno“, rečeno nam je, odnosno između 500 i 1.250 evra u gradu gde je prosečna mesečna plata 2024. iznosila oko 4.000 juana. Kao i svi ljudi stariji od pedeset godina koje srećemo u Kini, svako od njih rado priča kako je nekada poznavao glad, pravu glad. A kada pitamo naše domaćine da li ih je njihova zemlja dobro tretirala, lice jedne žene koja je do tada ćutala odjednom se ozari: „Ponosni smo na Kinu.“ Rođena u vreme kada je očekivani životni vek iznosio 35 godina, upravo je proslavila devedeseti rođendan. Kada bi lice ovih penzionera trebalo da izrazi samo jedno osećanje, bilo bi to, osmeh.
Njega, međutim, ni –5 °C koje pokazuje termometar neće sprečiti da izađe napolje. Zimi se dostavljač umota u slojeve odeće; tokom vrućine znoji se u potocima. Na primer, da bi doneo hladna pića penzionerima koji razgovaraju u parku. Jesti u kancelariji ili u studentskom domu, a da ne morate da izlazite? Zovete njega. Piti pivo u restoranu koji služi samo čaj? Opet on. Dobiti bocu svežeg mleka koja nedostaje u subotu ujutru? Uvek on. Refleks koji podstiču dva fenomena: loše vreme, koje nas tera da ostanemo na suvom ili u hladu — i ratovi cenama.
Jedan svemoćni i anonimni bog: algoritam
Redovno, dolazak novog igrača na tržište dostave pokreće sukobe čije su posledice ponekad zapanjujuće. Tako je 2025. gigant Meituan pokušao da se odupre ofanzivi JD.com-a. Tada je postalo jeftinije naručiti jelo putem dostave nego ga naručiti direktno u restoranu, zahvaljujući promotivnim kuponima koje su kompanije delile kako bi privukle korisnike i ugušile konkurenciju.
Odeven u boje kompanije za koju radi — žuto za Meituan (nešto manje od 70% tržišta), narandžasto za Taobao (nešto manje od 30%), crveno za JD.com (ostatak) — dostavljač se pojavio na kineskim ulicama sredinom 2010-ih. Dok je između 2015. i 2024. stopa urbanizacije porasla sa oko 57% na više od 66%, prema Svetskoj banci, tržište dostave hrane poraslo je sa 230 na 1.200 milijardi juana (sa 30 na 150 milijardi evra). Od blistavih megagradova do manjih gradova poput Sudžoua (8,6 miliona stanovnika…), dostavljač je danas svuda prisutan. I menja zvučnu sliku gradova.
U Kini je buka motora sa unutrašnjim sagorevanjem toliko retka da čovek počne da čuje ono što evropska gradska buka inače prikriva: zvuk guma na asfaltu, poput šuštanja krep-papira. Ali jednu buku zamenila je druga. Posle klipova i ventila, sirene. Uglavnom sirene skutera, koji su takođe električni. Njihova tišina mogla bi lako da dovede do sudara sa pešakom ili automobilom, tim pre što se, kada ih voze dostavljači, kreću po trotoarima, u suprotnom smeru, dijagonalno preko ulice, kao da se saobraćajni propisi na njih ne odnose. Svaki put kada pokušava da izbegne sudar, dostavljač trubi. Zato trubi često, i uporno, poput instinkta za preživljavanje.
Život ovih radnika zapravo je odbrojavanje koje pokreće jedan svemoćni i anonimni bog: algoritam. Čim prihvati vožnju, dostavljač na aplikaciji vidi koliko minuta ima da preuzme paket ili obrok, a zatim da ga preda mušteriji. Pakao koji su brzo dokumentovali kritički sociolozi poput Sun Pinga ili Čen Longa.
Ali upravo je jedan članak u časopisu Rén wù (pod okriljem veoma zvanične Narodne izdavačke kuće) u septembru 2020. izazvao bes javnosti. On je metodično prikazao uslove rada onih kojima se ovde svakodnevno svi obraćaju: kako dostavljači nemoćno posmatraju kako se rokovi za dostavu stalno skraćuju, primoravajući ih da preuzimaju sve veće rizike u saobraćaju; kako sistem računa udaljenosti kao da su dostavljači ptice koje mogu da lete pravo kroz urbanu džunglu; kako ih sistem ocenjivanja od strane mušterija primorava da se smeše i na najbesmislenije zahteve; kako se obećanje o zaradi od 10.000 juana mesečno (oko 1.250 evra), koje su platforme isticale kada su razvijale tržište, retko ostvaruje; kako svako kašnjenje znači novčanu kaznu koja se odbija od plate dostavljača; i kako obećanje „slobode“ — mogućnost da se (…)
