Osim nekoliko drugorazrednih pravnika zalutalih na stranice nedeljnika Le Point, nijedan ozbiljan stručnjak ne brani zakonitost rata koji su Sjedinjene Države i Izrael pokrenuli protiv Irana. U odsustvu odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koje nije ni traženo, samo bi nužna odbrana mogla opravdati pribegavanje sili tako iznenadno i masovno. Pošto „preventivna nužna odbrana“ nije priznata, uprkos stalnim naporima Tel Aviva tokom poslednjih decenija da uvede taj koncept, neki advokati i profesori međunarodnog prava uzalud su pokušavali da promovišu novu hipotezu, „preemptivnu“ oružanu akciju pred „neposrednom pretnjom“ koju bi jedino vojna sredstva mogla zaustaviti. Uprkos suptilnosti te semantičke operacije, pravo ostaje nepromenjeno: u odsustvu neposredne egzistencijalne pretnje koja ne ostavlja drugo rešenje osim preventivnog rata, upotreba sile formalno je zabranjena. Autor referentne knjige o pravu rata, Olivije Korten, profesor na Slobodnom univerzitetu u Briselu, podseća na postojanost i doslednost ugovora i sudskih odluka koje od 1945. potvrđuju strogo ograničenje prava na samoodbranu na odgovor na oružanu agresiju. Pokretanje bombardovanja Irana usred diplomatskih pregovora dovoljno je da pokaže lošu veru onih koji pokušavaju da opravdaju njegovu zakonitost na toj osnovi.
Ali nema veze: ako nam pravo zabranjuje rat, onda pravo greši! Uočavajući tako zabrinjavajući „pravni anđelizam“ nesposoban da shvati „složenost stvarnosti i tvrdoglavost činjenica“, profesor emeritus Deni de Bešijon poziva se na moral: „Možemo li se zaista držati [prava], kao što to čine prilično brojni komentatori? Zadovoljiti se samo tim pristupom? Podrazumevati, po difoltu, da je nešto loše zato što je nezakonito, pa čak i osuditi oružanu intervenciju bez daljeg razmatranja samo iz tog razloga? Ja u to ne verujem. Da pojednostavim stvari, bojim se da je taj apsolutizam stava krhak pred istorijom, štetan za odbranu pravne države i, na kraju, prilično autodestruktivan za univerzitet — gde se ipak prilično rado usvaja.“ Uspostavljena pravila, dakle, treba da ustupe mesto ispravnosti cilja koji se želi postići. Oni koji, u ime dobra, pokreću vojne pohode ne bi smeli biti sputani krutošću Povelje Ujedinjenih nacija u svojoj spasonosnoj misiji.
Sofističko rezonovanje profesora Bešijona u televizijskim studijima dobija oblik kafanske rasprave. „Međunarodno pravo je divna stvar među pristojnim državama (…) ali sa kriminalnim odmetničkim državama, to je šala“, grmi tako bivši ministar obrazovanja Lik Feri (LCI, 8. mart 2026). Taj trubadur ratnog zločina već se ranije istakao opravdavajući bombardovanje Gaze pozivanjem na presedane iz Drezdena i Tokija 1945, koji su upravo inspirisali krivične kategorije usvojene u Ženevskim konvencijama 1949. „Međunarodno pravo ne može biti totem (…)
