U subotu 7. marta, pedeset hiljada ljudi demonstriralo je u Londonu protiv rata koji Izrael i Sjedinjene Države vode protiv Irana. Značajan broj u poređenju sa drugim zapadnim metropolama, ali beznačajan ako se vratimo u prošlost: 15. februara 2003. više od milion demonstranata marširalo je londonskim ulicama protiv invazije na Irak. Nekoliko stotina hiljada protestovalo je u Njujorku i Vašingtonu, a gotovo petnaest miliona širom sveta, što je najveća međunarodna mobilizacija ikada zabeležena. Dvadeset godina ranije, 12. juna 1982, milion ljudi ispunilo je Central Park zahtevajući nuklearno razoružanje, uz koncerte Džoan Baez i Brusa Springstina. Antiratni pokret imao je svoje muzičare, svoje pisce, svoje filmske autore. Ta tradicija je nestala.
Danas se ratovi umnožavaju, velike sile se ponovo naoružavaju, ali ulice ostaju poluprazne. Čak ni nuklearna pretnja kao da više nikoga ne uznemirava. Sporazum New Start, poslednji važeći sporazum o ograničavanju strateškog nuklearnog naoružanja između Vašingtona i Moskve, upravo je istekao, Donald Tramp pominje obnovu nuklearnih proba, Emanuel Makron predlaže jačanje francuskog nuklearnog arsenala. Nema demonstracija, nema javne rasprave.
Stigmatizovan od strane medija, koji u njemu brzo vide podršku Hamasu, mulama ili Kremlju, a ponekad i represivno suzbijan, pacifistički angažman ne uklapa se u duh vremena. On zahteva, naime, tvrdoglavi optimizam, uverenje — izgrađeno kroz ponekad pobedničke borbe — da ništa nije unapred odlučeno, da kolektivna akcija može promeniti tok događaja. Protivnici rata u Vijetnamu oslanjali su se na uspehe pokreta za građanska prava; 2003. alterglobalistički zamah hranio je demonstracije protiv invazije na Irak. Danas ničeg sličnog nema.
Pacifizam zahteva i strpljenje; potrebno je boriti se korak po korak protiv ratova koje nismo uspeli da sprečimo. Ali efekti se mere dugoročno: pridobiti podršku javnosti, ubrzati vojno povlačenje, uticati na izbore… Ti spori i posredni pomaci, (…)
