Ove redove pišem između dve pauze, između dva prodorna zvuka sirena koje naređuju da se što pre ode u sklonište. Čak je i zvuk upozorenja na mobilnom telefonu zastrašujući, naročito kada se oglasi usred noći. Već dve nedelje deset miliona Izraelaca mora više puta dnevno da traži zaklon. Prvog dana rata učinili su to dvadeset jedan put, barem u okolini Tel Aviva. U nekim delovima zemlje, naročito tamo gde je arapsko stanovništvo većinsko, skloništa ne postoje.
Cena koju rat nameće izraelskom društvu ogromna je, iako ju je još uvek teško proceniti. Verovatno će biti potrebno nekoliko godina da se izmere razmere štete izazvane sukobom sa Iranom i vojnom intervencijom u Gazi. To se odnosi na ekonomiju, bezbednost, međunarodni položaj Izraela i sudbinu njegovih stanovnika, a da i ne govorimo o prolivenoj krvi, razaranjima ogromnih razmera i strepnjama koje će nas mučiti još mnogo godina. Stečajevi preduzeća se množe, a obrazovni sistem je potpuno paralizovan. Ljudi psihički pucaju. Ova zemlja, koja sebe smatra normalnom, već dve i po godine živi u nenormalnim uslovima. Svaki Izraelac je platio cenu za to i nastaviće da je plaća na ovaj ili onaj način.
U očima većine stanovništva, ono što se dogodilo u Gazi imalo je apsolutno opravdanje: napadi Hamasa od 7. oktobra 2023. Za mnoge Izraelce njihova vojska nije imala samo pravo, već i obavezu da vodi rat istrebljenja. Društvo je zato prilično lako prihvatilo cenu tog rata, uključujući i na moralnom planu. Mediji gotovo da nisu prikazivali zločine počinjene u palestinskoj enklavi, a zemlja raspolaže argumentom kojim odbacuje svako ogorčenje iz sveta: svet je antisemitski orijentisan, on mrzi Izrael.
Sve jevrejske i cionističke partije u Knesetu podržale su i još uvek podržavaju rat u Gazi. Zdraviji deo društva postavljalo bi precizna pitanja o načinu na koji je rat vođen, o pređenim crvenim linijama i o počinjenim zločinima. Nema ni rasprave o rezultatima sukoba. Za sve je to bio uspešan rat. Tako tvrde mediji, to premijer Benjamin Netanjahu stalno ponavlja. Oslobađanje svih talaca, živih ili mrtvih, bilo je dovoljno da se masakr 70.000 ljudi i gotovo potpuno uništenje teritorije na kojoj živi dva miliona stanovnika Gaze proglasi uspehom. Društvo ne pokazuje nikakvo kajanje i, kada bi Izraelci mogli da vrate vreme, verovatno bi vodili još brutalniji rat. Činjenica da Hamas i dalje postoji, da nije razoružan i da Izrael danas nije ništa bezbedniji nego na početku sukoba trebalo je da navede više Izraelaca na razmišljanje o granicama vojne moći i vojne nadmoći. To se nije dogodilo.
Pet meseci posle (…)
