Ali kako se Šri Lanka oslobodila političko-administrativne elite koja je upravljala ostrvom još od 1947. godine, godinu dana pre nezavisnosti zemlje? Sve počinje u martu 2022.. Hronični nedostatak deviza pogoršava se nakon pandemije kovida-19, koja je drastično smanjila prihode od turizma. Ubrzo zemlja više ne može da finansira osnovni uvoz. Nedostaju gorivo, gas za kuvanje, lekovi i neke namirnice. U tom kontekstu, korupcija — odavno prisutna — postaje nepodnošljiva. U julu se dižu i gradovi i sela, i narodni slojevi i srednja klasa, pa čak i imućniji slojevi, protiv Ujedinjene nacionalne partije (UNP), koja je na vlasti. Porodica Radžapaksa postaje simbol besa. Više njenih članova obavlja najviše funkcije: predsednik Republike, premijer, ministar… Zadužen za finansije, najmlađi od braće Radžapaksa, „Basil“, dobio je nadimak „Gospodin 10%“ zbog svoje navodne sklonosti da uzima provizije na projekte koje finansira njegova administracija. Nesposobna da otplati spoljne dugove u uslovima nestašice hrane i naglog rasta cena benzina, država proglašava bankrot. Ubrzo joj „usluge“ nude ljudi u crnom iz Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Teško da postoji bolji način da se dodatno raspiri društveni bes… Ipak, narodna pobuna u početku ostaje bez političkog ishoda.
A onda se događa nezamislivo. U septembru 2024. Anura Kumara Disanajake (poznat kao „AKD“) izabran je za predsednika Republike. Prvi put u istoriji Šri Lanke jedan lider Narodnog oslobodilačkog fronta (JVP) dolazi na najvišu izvršnu funkciju. Dva meseca kasnije, Nacionalna narodna vlast (NPP), koja okuplja oko predsedničke partije dvadesetak sindikata, nevladinih organizacija i malih levih grupa, osvaja parlamentarne izbore ogromnom većinom. „Izuzetne u više aspekata, obe kampanje protekle su bez nasilja, što se nije dogodilo već dvadeset godina. Promena vlasti je utoliko spektakularnija što su na dva prethodna izbora Anura Kumara i koalicija NPP osvojili svega 3 i 4% glasova, naspram 42 i 61% 2024. godine“, ističe istoričar Erik Pol Mejer na konferenciji na Sciences Po u Parizu u januaru 2025.
Međunarodna štampa se uznemirila. „Nekadašnji pionir slobodnog tržišta, Šri Lanka skreće ulevo“, žali se The Economist. „Novi predsednik, sa marksističkim korenima, sada dominira i parlamentom .“ „Takvi komentari izazvali su opšti smeh u Kolombu“, kaže Žan-Pjer Paž, bivši zadužen za međunarodni sektor Opšte konfederacije rada (CGT), koji dobro poznaje zemlju. „Još se šale na tu temu!“
Prošlo je vreme kada je JVP bio revolucionaran. Godine 1971. i potom 1988. pokreće dve oružane pobune — oba puta neuspešne — nakon čega se partija okreće parlamentarizmu i tržišnoj ekonomiji. Od svoje radikalne prošlosti zadržala je samo simbolične ostatke, poput srpa i čekića i nekoliko portreta. Kao onaj Lenjinov, ispod kojeg „drug“ generalni sekretar partije prima američku ambasadorku u januaru 2025.
„JVP je i dalje marksističko-lenjinistički“, brani se Bimal Ratnajake, ministar saobraćaja, autoputeva, luka i civilnog vazduhoplovstva. „Mi i dalje radimo za socijalnu pravdu, ali na nedogmatski način.“ Njegov uzor? „Komunistička partija Kine, manje kada je reč o demokratiji, a više u ekonomiji. Pod Deng Sjaopingom (…)
