Sada su povorke okruživali „bele trake“. U januaru 2019. policijska brutalnost ubedila je „žute prsluke“ da formiraju sopstvenu službu reda. Štampa je odahnula videvši u toj odluci nagoveštaj povratka u normalu. France Bleu Pays d’Auvergne primećuje doduše „udarce nogama“ u prostorijama bivše poslanice Valeri Toma (Republika u pokretu, Makronov pokret, prim. prev). „Ali sve protiče mirno zahvaljujući službi reda.“ Le Républicain lorrain potvrđuje da ona „sprečava najratobornije da stignu do CRS-a (francuska Žandarmerija, prim. prev)“. A Europe 1 se raduje što ona „sada radi u vezi sa policijom kako bi sve proteklo kako treba“.
Vrhunac militantne snage ili pomoćna snaga policije? Ta neizvesnost nije nova: javlja se zajedno sa službama reda krajem XIX veka. Liga patriota Pola Deruleda bila bi prva organizacija koja ih je formirala. „Komesari“ tog krajnje desnog pokreta obezbeđuju skupove. U svim političkim taborima ove strukture nadzora množe se od epohe Belle Époque, u kontekstu snažnih društvenih napetosti. Ali, od „ljudi od poverenja“ Francuske sekcije Radničke internacionale (SFIO) do Službe građanske akcije (SAC) golista, od Gvozdene brigade Patriotske omladine do moderatora i moderatorki Zelenih, službe reda nisu iste. Verovatno zato što, bilo da su defanzivne ili ofanzivne, povremene ili stalne, interne ili eksterne, njihova uloga u suštini nije tehnička nego politička. Kao sredstvo militantnih organizacija, mogu služiti i reakcionarnim i revolucionarnim projektima.
U sredu, 13. oktobra 1909, pogubljenje anarhističkog pedagoga Fransiska Ferera u Barseloni izazvalo je proteste širom sveta. U Francuskoj, L’Humanité i La Guerre sociale Gustava Ervea pozivaju Parižane da se iste večeri okupe ispred španske ambasade. Nered uništava omnibuse, kioske za novine, gasne instalacije. Jedan policajac je ubijen hicem iz vatrenog oružja, dok je zabeleženo na desetine povređenih i jedanaest hapšenja. Druga demonstracija treba da se održi naredne nedelje. Ovoga puta po danu, „van senke pogodne i za policijske udarce i za individualne akcije koje su njihova posledica“, kako piše Socijalistička federacija Sene. Ruta je dogovorena sa prefektom Lujem Lepinom. Po prvi put na levici, služba reda sastavljena od 190 „ljudi od poverenja“, uglavnom izabranih predstavnika, usmerava desetine hiljada demonstranata. Žan Žores nije mogao da dođe. Ali članci koje je dve godine posvećivao potrebi radničke organizacije pripremili su duhove: došlo je vreme da se okončaju „gestovi pobune nekolicine uzbuđenih grupa“. I da se osvoji pravo na demonstriranje.
Izbor masovne samoodbrane
„Slobodnom disciplinom i snagom svoje organizacije“, zadovoljno piše L’Humanité sutradan, „radnici su, usred policijskih snaga, nametnuli svoju veličanstvenu i nezaboravnu demonstraciju.“ Madlen Pelte, jedna od retkih žena među „ljudima od poverenja“, komentariše: „U nedelju je masa slušala aktiviste radničkih organizacija. Na komandu se kretalo, stajalo, ubrzavalo, usporavalo, išlo desno, levo, i ta kohezija, to jedinstvo delovanja davalo je utisak veličanstvene snage. Ta snaga je, istina, bila upotrebljena za mir, ali osećalo se da bi se, uz drugačije vođstvo, mogla isto tako upotrebiti i za nasilje.“ Od održavanja reda među demonstrantima do održavanja javnog reda, granica je tanka. Libertarijanci i revolucionarni sindikalisti ismevaju „smešnu konjicu ljudi koji viču ‘Dole mantija’ pod pogledom pandura“. Socijalistička federacija Sene beleži odlazak skoro četiri stotine aktivista.
Dve godine kasnije, pobunjenička levica osniva Revolucionarne omladinske garde. Ove udarne trupe treba da potisnu Kraljeve uličare — službu reda Action française (francuski fašisti, prim prev.) — koji drže Latinsku četvrt. Međutim, u redovima SFIO-a one naglo slabe, najpre zbog prelaska njihovog vođe Gustava Ervea na nacionalizam, a zatim i zbog kongresa u Turu (1920), na kojem nastaje Francuska komunistička partija (PCF). Lišeni najborbenijih aktivista, socijalisti se okreću izbornoj strategiji, zbog čega službe reda postaju suvišne. Nasuprot tome, jačanje krajnje desnih saveza podstiče rukovodstvo PCF-a da ojača svoje strukture. Ali, zbog rata, partija pati od „krize radničkog kadra“, primećuju istraživači Dominik Kardon i Žan-Filip Erten, kao i od gubitka „prenošenja sećanja na borbu i praktičnih znanja te borbe“. Uređena forma demonstracija više nije bila nešto što se podrazumeva za radničku klasu duboko promenjenu seoskim egzodusom i migracijama. Republikansko udruženje ratnih veterana pokušava da reši problem. Ono 1926. osniva Antifašističke odbrambene grupe — čiji članovi nose uniformu sastavljenu od beretke, kaki bluze i štapa — a nekoliko meseci kasnije i Antifašističke omladinske garde. Ove proleterske milicije, okupljene naredne godine u Crvenom frontu, uzimaju za uzor svoje belgijske, austrijske i nemačke pandane.
Ali, za razliku od svojih suseda, francuski militanti nerado se priključuju. Izložene policijskoj represiji, ove formacije nailaze i na neprijateljstvo sopstvene partije, koja 1928. odbacuje paramilitarnu strategiju. Rukovodstvo PCF-a umesto toga bira masovnu samoodbranu: ona treba da obuhvati sve militante u fabrici ili u kvartu. „Uniforma radnika“, piše u L’Humanité, „to je plavi radnički kombinezon fabričkog radnika, radni prsluk građevinskog radnika, iznošeni kaput ili debeli somot radnika na selu i siromašnog seljaka, sako činovnika ili sitnog državnog službenika, radno odelo železničara“. Ovaj izbor proističe iz antimilitarizma PCF-a, ali i iz želje da se spreči avanturizam ovih naoružanih grupa i ograniči uticaj njihovih vođa.
Jačanje kontrarevolucije ponovo otvara rasprave, ali bez promene linije. Tokom 1930-ih, klasična služba reda koegzistira sa grupama narodne samoodbrane. Sa svoje strane, SFIO ponovo osniva svoje službe reda već 1929. One štite javne skupove i prodavce lista Le Populaire od opasnosti „fašizma“ i „boljševizma“. „Služba reda postaje kamen temeljac obnove stare kuće“ socijalizma, piše istoričar Matijas Bušno. „Uvereni smo da upravo njima [grupama samoodbrane] dugujemo obnovu našeg uticaja u pariskom regionu“, beleži jedan partijski rukovodilac 1931. „Vidim dokaz za to u činjenici da tamo gde postoje i deluju, socijalistička propaganda daje rezultate i uspesi se nižu. Tamo gde ih nema, partijski govornici se uzalud iscrpljuju, militanti se obeshrabruju, rezultati su slabi“.
„CRS, to se lako probija“
Socijalističke federacije Sene i Sena i Oaza, pod dominacijom levog krila, idu korak dalje. Na njihovom čelu, Marsel Piver osniva grupu Uvek spremni da posluže (TPPS). Ova komponenta službe reda na zajedničkim demonstracijama Narodnog fronta praktikuje i direktnu akciju i pokušava da u tom pravcu pomeri liniju partije. Radikalizam TPPS-a ipak dovodi do marginalizacije Pivera u organizaciji koja se sve više priklanja buržoaskoj legalnosti i reformizmu. U martu 1937. pucnjava u Klišiju — šest ubijenih antifašista, jedan mrtav u redovima policije, stotine ranjenih — dovodi do raspuštanja TPPS-a, kao i Federacije Sene. Ukupno gledano, „strukturna slabost samoodbrane“ na levici nije omogućila stvaranje „škole nasilne akcije“ koja bi obučila borce Pokreta otpora.
Žestoki sukobi između komunista i golista obeležavaju oslobođenje i početak Hladnog rata. Pokret okupljanja francuskog naroda (RPF), koji je osnovao Šarl de Gol, predstavlja se kao brana „separatizmu“ komunista. Istoričar (…)
