Objava izraelskog ministarstva odbrane 31. marta odjeknula je poput šamara u hodnicima Ke d’Orseja: Tel Aviv je „odlučio da svede na nulu nabavke vojne opreme iz Francuske“. Vlade koje je imenovao Emanuel Makron nastavile su tu trgovinu smrću — više od 525 isporuka opreme vojne namene upućeno je u Izrael između oktobra 2023. i marta 2026. (Le Monde, 8. april) — dok su njeno postojanje uporno poricale. Moral našeg doba tako je posložen: klijent krivac odriče se pohlepnog dobavljača.
Još jedan dodatak ionako impresivnom nizu poniženja koje Izrael nanosi Francuskoj. Time se može pohvaliti Žan-Noel Baro nakon svega osamnaest meseci na čelu diplomatije. U novembru 2024. izraelske bezbednosne snage upadaju na francuski posed u Jerusalimu, obaraju na zemlju i vezuju lisicama dvojicu francuskih žandarma dok ministar obilazi grad. Baro protestuje, ali uz nervoznu uzdržanost koja oštro odudara od odlučnosti Žaka Širaka u sličnim okolnostima 1996.
Možda da bi se iskupili zbog priznanja Palestine — i to sa zakašnjenjem, jer je 148 država već bilo učinilo isto — Emanuel Makron i Žan-Noel Baro od tada umnožavaju znake popustljivosti prema Benjaminu Netanijahu, koga Međunarodni krivični sud tereti za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti: povratak izraelskih izlagača na sajam bezbednosti Milipol, državne laži usmerene protiv Frančeske Albaneze, predlog zakona jedne poslanice makronističke većine kojim bi se kriminalizovao „anticionizam“, usklađivanje sa izraelsko-američkim ratnim ciljevima u Iranu, odbijanje vize borcu za ljudska prava u Palestini na meti Sjedinjenih Država i Izraela.
Zadužen da te ustupke pretoči u govor, Baro se opredelio za strategiju izbegavanja. Kada ga novinarka An-Sofi Lapiks 23. juna 2025. pita da li „Francuska osuđuje te udare“ — izraelsko-američke napade na Iran — on se trudi da zaobiđe reč „osuditi“: „Pregovorima možemo ukloniti tu opasnost“; „Mi ih nismo podržali…“ („niti (…)
