U kineskim razmerama, to je tek varoš, sa manje od 1,9 miliona stanovnika; u razmerama svetske trgovine, međutim, reč je o ključnom čvorištu, najvećoj veleprodajnoj pijaci sitne robe na planeti. Dobro došli u Jivu, u provinciji Džeđijang, odakle potiče više od 80% novogodišnjih i božićnih ukrasa koji se prodaju širom sveta.
Središte tog sistema, poznato kao Yiwu International Trade Market, može se opisati kroz nekoliko brojki: 6,4 miliona kvadratnih metara, 75.000 štandova, više od dva miliona artikala, oko 220.000 posetilaca dnevno i preko 75.000 prodavaca ili firmi. Svake godine ovde se utovari gotovo 600.000 kontejnera, koji se zatim otpremaju u više od 200 zemalja i teritorija.
Jivu funkcioniše kao globalna infrastruktura. Ne kao izlog spektakularnih inovacija, već kao pouzdana mašina za sistematsku, masovnu proizvodnju svakodnevnih predmeta. Narudžbina data u jednoj od aleja pokreće razgranat proizvodni aparat, raspoređen po ruralnim oblastima Džeđijanga i šire. Region živi od krajnje specijalizovanih industrijskih zona: prema podacima Yiwu International Trade Market-a, Datang proizvodi gotovo trećinu čarapa na svetu; Ćiaotou koncentriše 80% dugmadi i rajsferšlusa; Venžou obezbeđuje 90% svetske proizvodnje upaljača. U Jivuu trgovina ne organizuje samo prodaju, već oblikuje samu industrijalizaciju. Štandovi nisu prodavnice u klasičnom smislu, već interfejsi: mala izložba, pult, uzorak, porudžbina, i čitava sela mikro-fabrika stavljaju se u pogon da obećanje pretvore u robu.
Proizvodna i trgovačka centralnost Jivua počiva na tesnoj sprezi privatne inicijative i javne intervencije. Ovde birokratija ne koči trgovinu, već je predupređuje i organizuje. Lokalna vlast reguliše kirije, ulaže u infrastrukturu, posreduje u sporovima i, što je najvažnije, razvija mehanizme koji olakšavaju izvoz sitne robe. Carinski režim poznat kao market procurement najbolji je primer: omogućava izvoznicima da objedine hiljade raznorodnih proizvoda u jednu pojednostavljenu deklaraciju, bez pojedinačnih fiskalnih računa, do ukupne vrednosti od oko 130.000 evra. Paralelno s tim, platforma Yiwugo od 2012. godine preslikava tržište na internet, kako bi Jivu zadržao svoju stratešku poziciju svetske prestonice sitne veleprodaje.
U Jivu se ne dolazi iz hira, već iz nužde
Najveća prednost grada ostaje cena. Minimalne marže — ponekad svega nekoliko centi — nadoknađuju se ogromnim obimom prodaje. Ta logika istovremeno čini i snagu i slabost Jivua: održava hiljade malih preduzeća u segmentima s najnižom dodatom vrednošću, dok se rast grada oslanja pre svega na tržišta slabije kupovne moći, u zemljama u razvoju. Jivu se zato pre može razumeti kao krhka ravnoteža nego kao „model“. Grad-pijaca, grad-fabrika, grad-svet, on sabira protivurečnosti kineskog kapitalizma: između kvantiteta i kvaliteta, neformalnosti i kontrole, narodne trgovine i tehnološkog uspona, globalizacije odozdo i državne strategije. Ako i opstaje, to je zahvaljujući stalnim prilagođavanjima, u strukturnoj krhkosti koju prikriva obilje robe.
To obilje najpre pogađa telo. Već na ulazu u pijacu vazduh je težak, zasićen mirisima nove plastike, vlažnog kartona, industrijskog lepka i instant-kafe. Neon briše svaku predstavu o vremenu. Ono se više ne meri satima ni danima, već narudžbinama, paketima i sezonama prodaje. Ujutru se pijaca otvara bez pompe: nema muzike, nema slogana, nema demonstracionih štandova ni treperavih robota kao na mestima gde se cilja viši tržišni segment. Ovde se ne dolazi u šetnju, ovde se dolazi da bi se proizvodilo.
Kupci ulaze brzo, sa spiskovima u ruci i telefonom pred očima. Dolaze iz gotovo čitavog sveta: iz Afrike, sa Bliskog istoka, iz Centralne Azije, Rusije, Latinske Amerike. Jedan izostanak upada u oči: zapadnih preduzetnika gotovo da nema, jer Jivu — koji ne odgovara uvek strogim pravilima (…)
