Početkom tridesetih godina XX veka, Francuska komunistička partija odlučuje da osnuje multidisciplinarnu školu, besplatnu i otvorenu za sve, u kojoj će marksizam činiti okosnicu nastave. Taj zadatak poverava intelektualcima: odustajući postepeno od strategije „klasa protiv klase“, Partija nastoji da iskoristi njihova znanja i autoritet. Iako se projekt predstavlja kao „univerzalan“, jer želi da privuče i nepartijski nastrojenu publiku, on nije bez presedana. Nadovezuje se na elementarne kurseve namenjene partijskim aktivistima, često slabo obrazovanim, kao i na škole za kadrove PCF-a koje su postojale još dvadesetih godina. Pod pokroviteljstvom tada veoma uglednih pisaca Anrija Barbijusa i Romana Rolana, Radnički univerzitet u Parizu, koji su osnovali Pol Butonje, Žorž Konjo i Žorž Politzer, otvara vrata 1932. godine.
U svom osnivačkom pamfletu, Radnički univerzitet kritikuje tradicionalno obrazovanje, oblikovano po meri buržoazije, i predstavlja se kao sredstvo prenošenja „marksističke nauke“ koje treba da „naoruža proletarijat u borbi za sopstveno oslobođenje“. U ovoj ustanovi predaju i druge istaknute ličnosti Partije, poput filozofa i pisca Pola Nizana, a interesovanje je značajno. Do 1937. godine broji oko dve hiljade polaznika, uglavnom radnika i službenika, ali i učitelja, studenata i drugih. Univerzitet nudi i nastavu na daljinu, a slične ustanove ubrzo niču u Dižonu, Marseju, Sedanu i drugim gradovima.
Među predmetima koji se izučavaju, filozofija se pokazuje kao najposećenija, naročito kurs o marksizmu-lenjinizmu i dijalektičkom materijalizmu koji Politzer drži od 1934. do 1938. godine. U Partiju je pristupio 1930, ali je već ranije stekao ugled u intelektualnim krugovima. Rođen 1903. u Mađarskoj, član Komunističke partije Mađarske još kao šesnaestogodišnjak, u Francusku dolazi 1921. kao izbeglica, posle učešća u Budimpeštanskoj komuni. Sredinom dvadesetih godina, zajedno sa Anrijem Lefevrom, Žoržom Fridmanom i Polom Nizanom, osniva grupu Philosophies i istoimeni časopis. Njihova meta je dominantna filozofija tog vremena, pre svega ona koju oličava Anri Bergson, optužen da se zatvara u metafizičke spekulacije i da nije u stanju da misli delanje i kolektivnu emancipaciju u epohi koja, kako pišu, izgleda kao da je prepuštena različitim oblicima ropstva. Za ove mlade teoretičare mišljenje ima smisla samo ako doprinosi oslobađanju od kapitalističke dominacije. „Rešenje problema slobode neodvojivo je od stvarnog uništenja sredstava potčinjavanja“, zapisuje Politzer 1926. godine.
Pre nego što će se razići u leto 1929. godine, grupa osniva časopis La Revue marxiste, zamišljen kao sredstvo popularizacije marksizma-lenjinizma među radnicima, ali i među „inteligentnim intelektualcima spremnim da se svrstaju na stranu proletarijata i njegove materijalističke koncepcije“. Istovremeno, neumorni Politzer pokreće i uređuje Revue de psychologie concrète, a objavljuje i Critique des fondements de la psychologie. U tom delu odbacuje metode i naučne pretenzije klasične psihologije, ali i kritikuje (…)
