Severno od Belfasta, brdo Kejv Hil podseća na lice usnulog diva. Upravo je ono, prema predanju, nadahnulo Džonatana Svifta (1667–1745) da osmisli lik Gulivera. Profil tog „kolosa“ vidi se iz parka Voterorks, prirodnog rezervata u kojem su tokom „Nevolja“ (1968–1998) boravili gotovo isključivo labudovi i močvarne ptice. „Bilo je preopasno“, priseća se Džon Finuken, poslanik Šin Fejna za severni Belfast. „Rizikovali ste da budete ubijeni. Danas, međutim, Voterorks je pun šetača i trkača, i katolika i protestanata.“
Veče 12. februara 1989. porodica Finuken večerala je u svojoj kući nedaleko od tog parka kada je lojalistički komando razvalio ulazna vrata. Patrik Finuken, advokat koji je branio pripadnike Irske republikanske armije, ubijen je pred očima supruge i troje dece, među kojima je bio i osmogodišnji Džon. Istraga je 2003. utvrdila vezu između ubica i pojedinih pripadnika Kraljevske policije Ulstera, kasnije zamenjene Policijskom službom Severne Irske. Nakon što se 2012. britanski premijer Dejvid Kameron izvinio porodici, „u septembru 2024. najavljeno je pokretanje nove istrage“, kaže Finuken. „Ta povezanost nije bila izuzetak, već sistem, usmeren protiv ljudi poput mog oca.“ Sličnu sudbinu doživela je i advokatica Rozmeri Nelson, ubijena 1999. dok je zastupala stanovnike Garvagi Rouda u Portadounu, protivnike protestantskih marševa kroz njihovo naselje.
Finuken je, poput oca, postao advokat pre nego što se posvetio politici. Njegova izborna jedinica, severni Belfast, obuhvata neka od područja najteže pogođenih nasiljem, poput Nju Lodža i Ardoyna. Gotovo tri decenije posle mirovnog sporazuma na Veliki petak, barijere i dalje razdvajaju katoličke i protestantske četvrti, pa čak i javni park Aleksandra Park deli na dva dela. Pisac Glen Paterson, koji sebe opisuje kao „rođenog protestanta, protivnika monarhije i oženjenog Irkinjom iz Korka“, ne krije ogorčenje. „Većina tih zidova podignuta je 1969. Danas su stari 56 godina. To je dvostruko više nego što je trajao Berlinski zid pre rušenja 1989.“ Stanovnici sa obe strane tih „mirovnih zidova“ opravdavaju njihovo postojanje gotovo istim rečima: „tako je sigurnije“, „bolje je za sve“.
U zapadnom Belfastu visoka ograda razdvaja oblasti Fols Roud, republikanaca, i Šankil Roud, lojalista. Iako postoje prolazi između njih, policija ih zatvara tokom noći. Fasade kuća prekrivene su muralima: s jedne strane slave IRA i Irsku nacionalnooslobodilačku armiju, s druge Ulsterske dobrovoljačke snage i Udruženje za odbranu Ulstera. Ti murali, zajedno sa brojnim grafitima i nalepnicama, izražavaju dva suprotstavljena pogleda na svet. U republikanskim četvrtima odaje se počast Nelsonu Mandeli, iskazuje podrška Kurdima i Palestincima i ističu antirasističke poruke. U lojalističkim četvrtima dominiraju portreti porodice Vindzor, odanost britanskoj vojsci i podrška Izraelu, uključujući Benjamina Netanjahua, uz prisustvo ksenofobnih slogana. Obe zajednice veličaju sopstvenu istoriju: za jedne je to bitka na Bojnu 1690, za druge Uskršnji ustanak u Dablinu 1916. Svaka neguje sećanje na svoje žrtve kroz memorijale, male muzeje i privatne izložbe, dok se nasilje počinjeno u sopstveno ime prećutkuje. „Mirovni sporazum svaka strana može tumačiti kao svoju pobedu“, kaže Paterson. „To je učvrstilo zajednice u njihovim enklavama, bez potrebe za preispitivanjem. Takve delimične slike sveta prenose se kao istina novim generacijama.“
Ipak, pojedini detalji ukazuju na smirivanje. Na Šankil Roudu, lojalistički pab Rekz Bar danas ima terasu, što je tokom građanskog rata bilo nezamislivo, jer su lokali povezani sa paravojnim grupama bili meta napada. Slična promena vidljiva je i u Felons Klubu na Fols Roudu. Taj republikanski pab, nekada nalik bunkeru, sada takođe ima otvorenu terasu. „Svi su svesni da povratak nasilju ne bi doneo ništa“, kaže Dankan Morou, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Ulsteru. Ako je tokom dvehiljaditih region još bio potresan sektaškim ubistvima, „nasilje je danas znatno opalo“, potvrđuje Džon Nejgl, sociolog sa Univerziteta Kvinz u Belfastu. „Zagovornici nasilja, sa obe strane, više nisu u središtu političkog života“, kojim dominiraju Šin Fejn i Demokratska unionistička partija (DUP), ultrakonzervativna stranka koju je 1971. osnovao pastor Ijan Pejsli. Od 2007, uz duže prekide, te dve partije dele vlast u Stormontu, sedištu regionalne vlade. Prva ministarka od februara 2024, Mišel O’Nil iz Šin Fejna, ćerka je bivšeg pripadnika IRA, dok je njena zamenica Ema Litl-Pengeli iz DUP-a ćerka nekadašnjeg člana UDA.
Pad udela protestantskog stanovništva
Radničke četvrti više ne nadziru oklopna vozila, već ih obilaze turisti koji fotografišu murale. Vodiči, među kojima su ponekad i bivši pripadnici paravojnih formacija, prenose sopstvenu verziju sukoba. „Delimo istu prošlost, ali ne i isto sećanje“, kaže Karen Logan, kustoskinja izložbe „The Troubles and Beyond“. Ta stalna postavka, otvorena 2018. u javnom muzeju Ulstera, nastoji da predstavi istoriju sukoba na način prihvatljiv za sve strane. Građani Severne Irske pozvani su da prilože lična svedočanstva i predmete. Tako se iza stakla može videti republikanski bubanj sa likom Bobija Sendsa (1954–1981), koji je umro posle štrajka glađu, uz unionistički plakat sa citatom Margaret Tačer.
Severna Irska, iako na prvi pogled zarobljena u svojoj burnoj prošlosti, ipak prolazi kroz promene. Na izborima za britanski parlament 2019. Džon Finuken, kandidat Šin Fejna, osvojio je severni Belfast, dotadašnje uporište unionista, pobedivši Najdžela Dodsa iz DUP-a. Pobeda republikanskog kandidata u toj izbornoj jedinici pokazuje da opstanak Severne Irske, odvojene 1921. od ostatka ostrva kako bi se očuvala dominacija probritanske protestantske manjine, više nije izvestan. Na izborima 2024. Finuken je ponovo izabran sa 43,7% glasova, naspram 29,8% koliko je dobio kandidat DUP-a.
Pad podrške DUP-u u severnom Belfastu delom se objašnjava dugoročnim (…)
