Iako države zadržavaju slobodu u vođenju spoljne politike, one su istovremeno obavezane imperativnim normama međunarodnog prava, poznatim kao jus cogens, na koje pristaju ratifikacijom međunarodnih ugovora. Kršenje tih obaveza može biti predmet postupaka pred međunarodnim i nacionalnim sudovima. Među njima je i dužnost sprečavanja genocida, predviđena članom 1 Konvencije od 9. decembra 1948. o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.
U odluci od 30. aprila 2024. Međunarodni sud pravde precizirao je sadržaj te obaveze. Države koje znaju, ili bi morale znati, da postoji ozbiljan rizik od genocida dužne su da upotrebe sva sredstva koja su im razumno dostupna kako bi, u meri u kojoj je to moguće, sprečile izvršenje tog zločina. Upravo se na to poziva Južna Afrika u postupku protiv Izraela, koji danas podržava četrnaest država, među njima i tri članice Evropske unije, Španija, Belgija i Irska. Time se otvara pitanje odgovornosti država, a naročito Francuske kao stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Postavljaju se dva pitanja. Da li je bila upoznata sa rizikom genocida u Gazi i, ako jeste, da li je učinila sve što joj je bilo na raspolaganju da ga spreči.
Brojni izveštaji nevladinih organizacija i međunarodnih ekspertskih tela, koji se u velikoj meri podudaraju i ukazuju na postojanje genocida u Gazi, ostavljaju malo prostora za sumnju u odgovor na prvo pitanje. Najkasnije od 26. januara 2024, kada je Međunarodni sud pravde u predmetu „Južna Afrika protiv Izraela“ priznao postojanje rizika, Francuska je bila upoznata sa tom mogućnošću.
Međutim, Pariz nije izvršio značajan politički pritisak na Tel Aviv, niti je uveo bilo kakve ekonomske ili trgovinske sankcije. Nisu donete ni ciljane mere protiv izraelskih zvaničnika koji otvoreno pozivaju na etničko čišćenje. Francuska nije preispitala svoje diplomatske, tehnološke, naučne i univerzitetske odnose sa Izraelom, niti je obustavila isporuke oružja. Pojedine države, poput Španije, uvele (…)
