Mornari na otvorenom moru zovu je „skitni talas“. To je čudovišna anomalija u kretanju okeanskih masa, izuzetak koji nadmašuje i najuzburkanije more. Pred njom nema prolaza: i tankeri i najveći kontejnerski brodovi zaziru od takvog naleta. Ako se spoje finansijske i ekonomske tendencije koje su danas na delu, uskoro bismo mogli videti njen pandan. Dosadašnje finansijske krize poticale su iz jednog jasno određenog segmenta: sekjuritizovanih hipotekarnih kredita u krizi „subprime“ 2007–2008, ili akcija dotkom kompanija tokom pucanja internet-balona 2000–2001. Ovoga puta uzbuna se pali na svim frontovima istovremeno. U Sjedinjenim Državama politička vlast dodatno podstiče ogromnu naftnu krizu u Hormuškom moreuzu, što preti da proizvede naročito razornu kombinaciju globalne recesije i inflacije. Takav spoj nepovoljnih okolnosti teško je pronaći u istoriji kapitalizma.
Na prvi pogled, čini se da se razvija finansijska kriza, i to već nekoliko meseci. Ali ne ona na koju se najpre pomislilo. Tada je zabrinutost bila usmerena na vrtoglave berzanske procene kompanija iz oblasti veštačke inteligencije. Da jedna firma poput OpenAI vredi 800 milijardi dolara iako još nije ostvarila profit, da je 2025. zabeležila osam milijardi gubitka uz dvadeset milijardi prihoda, i da tek oko 2030. očekuje profitabilnost uz dodatnih 600 milijardi ulaganja... nije neosnovano govoriti o preterivanju.
Međutim, problem nije tu. Berzanski krahovi jesu spektakularni, ali retko pogubni. Naravno, 1929. ostaje izuzetak, ali pad iz 1987. — više od 20% u jednom danu — tržišta su apsorbovala bez većih posledica. I kriza 2000. godine uticala je na rast pre svega zato što je privreda već ulazila u fazu usporavanja. Prave finansijske katastrofe gotovo uvek nastaju na tržištu privatnog duga, gde su banke direktno ili posredno toliko uključene da ozbiljan poremećaj neizbežno vodi naglom stezanju kredita i momentalnom zastoju privrede.
Zato je trebalo gledati drugde, odnosno u neprozirni segment finansija poznat kao private credit, skriven unutar takozvanog shadow banking systema, odnosno „bankarstva u senci“. Sam naziv govori dovoljno o nivou transparentnosti i regulacije. To je, u suštini, večita priča savremenih finansija: pojavi se inovacija koja omogućava zaobilaženje pravila; zatim se oko nje razvije profitabilni balon; potom balon pukne i izazove krizu koja pogađa realnu ekonomiju; država interveniše i spašava sistem; uvede se nešto više regulacije; finansijski sektor se prilagodi i pronađe novu rupu u pravilima, i ciklus počinje ispočetka. Posle krize „subprime“, koja je razotkrila problem sekjuritizacije, finansijski sektor je, oporavljen uz pomoć države, razvio novu praksu u senci: private credit.
Private credit, u osnovi, podrazumeva direktno zaduživanje između privatnih aktera. To nije bankarski kredit niti obveznica na tržištu, već odnos koji izmiče regulaciji. Finansijska industrija se ponovo pojavljuje posredstvom specijalizovanih fondova koji prikupljaju kapital od bogatih investitora i plasiraju ga odabranim privatnim dužnicima. Ako se neka firma zadužuje na ovaj način, to najčešće znači da je srednje veličine ili finansijski rizična. U tom slučaju plaća visoke kamate, što investitorima donosi izdašne prinose. Ali postoji i druga strana: nelikvidnost. Za razliku od hipotekarnih kredita iz doba „subprime“, ovi zajmovi se ne mogu slobodno preprodavati. Investitori i fondovi vezani su za njih do dospeća, obično pet do sedam godina. Zato fondovi ograničavaju povlačenje sredstava, najčešće na oko 5% uloženog kapitala po kvartalu.
Dok sve funkcioniše, niko nema primedbi: upravljači fondova upravljaju, dužnici otplaćuju, a klijenti ubiru prinose. Problem nastaje kada stvari krenu po zlu. U svetu duga, otrov je neizmirenje obaveza, onog trenutka kada počne da izlazi iz „uobičajenih“ okvira na kojima počivaju procene rizika. A upravo to se sada dešava. U početku deluje beznačajno: nekoliko firmi iz auto-industrije, proizvođač rezervnih delova, jedan distributer, anonimni akteri. Tako, međutim, počinju sve finansijske krize: nizom bankrota koji uzdrmaju poverenje. A uzdrmano poverenje vodi preispitivanju. Razloga za to sada ima napretek. Oko 30% fondova private credit-a izloženo je sektoru softvera, baš u trenutku kada se najavljuje da će prodori veštačke inteligencije taj sektor temeljno uzdrmati. Preispitivanje brzo prerasta u ozbiljnu paniku. Investitori počinju da lupaju na vrata fondova, tražeći povraćaj svog novca. Ali vrata su zatvorena: 5% i ništa više. A zahtevi su daleko veći. Početkom marta 2026. veliki fondovi suočavaju se sa zahtevima za povlačenje između 9% (Blekrok) i 14% (Klifvoter). Mesec dana kasnije, jedan fond Blu Aula beleži 22%, drugi čak 40%.
Navala na gotovinu
Formalno gledano, investitori nemaju mnogo izbora: potpisali su ugovor i trebalo je pažljivije čitati sitna slova. Pravno, fondovi mogu ostati pri ograničenju od 5%. Ali jasno je da se situacija naglo pogoršava. Već krajem 2025, i pre uzleta veštačke inteligencije, prognoze su počele da se menjaju: očekivane stope neizmirenja dugova više nisu bile 3–4%, već su rasle ka 6% (Fitch), dok je početkom 2026. UBS razmatrao „najgori scenario“ od čak 15% (Bloomberg, 25. februar 2026). I to pre nego što su se u potpunosti sagledale posledice razvoja veštačke inteligencije i novih geopolitičkih tenzija. Sektor sada zna da ga čekaju talasi zahteva za povlačenje sredstava. Suočen je s dilemom: udovoljiti zahtevima i rizikovati propast fondova, ili ih odbiti i gurnuti klijente ka finansijskom slomu, uz gotovo izvesno trajno gubljenje poverenja.
U takvim trenucima presudna je mogućnost brzog povratka u likvidna sredstva. Voren Bafet je poslednje dve godine sistematski prebacivao sredstva u gotovinu: sada raspolaže sa 385 milijardi dolara bez rizika, spreman da sačeka razvoj događaja. Private credit je potpuna suprotnost toj strategiji: kapital je zaključan ugovorima, a investitori mogu samo da posmatraju pad vrednosti dok raste broj neizmirenja dugova. I što je još gore, nemaju pristup sredstvima u trenutku kada im likvidnost najviše zatreba, što će se, s obzirom na opšte stanje, gotovo sigurno dogoditi.
Nelikvidnost je osnovni otrov deregulisanih finansija, a širi se munjevito. Jer juriš na (…)
