U Indoneziji su 2025. godine izbili novi talasi protesta u više gradova širom zemlje. Studenti, urbani mladi i prekarni radnici mobilisali su se protiv korupcije, ekonomske nesigurnosti i rastućeg autoritarizma predsednika Prabova Subijanta, izabranog 2024. godine. Međutim, pokret nije pronašao politički kanal sposoban da proteste prevede u zahteve, niti zahteve u strategiju. Gnev se povlači, a stanje se vraća u normalu.
Ova epizoda otvara šire pitanje: zašto, više od četvrt veka nakon pada autoritarnog režima Suharta, poznatog kao „Novi poredak“ (1965–1998), Indonezija i dalje teško iznosi organizacije sposobne da se trajno suprotstave politikama koje podstiču društveno nezadovoljstvo? Da bi se na to odgovorilo, potrebno je vratiti se korenima organizacionih oblika lokalne levice i ispitati ideološke pretpostavke kroz koje veliki deo radništva razume društvena pitanja.
Politički period otvoren padom režima 1998. dugo je opisivan kao demokratska tranzicija. Prve godine, poznate kao Reformasi, zaista su donele opipljive pomake: povećanje minimalne zarade, širenje sistema socijalne zaštite i unapređenje zaštite zaposlenih. Industrijske zone zapadne Jave, Bantena i centralne Jave postaju tada središta radničke mobilizacije. Pojavljuju se nove sindikalne federacije koje zamenjuju jedinstvenu organizaciju pod kontrolom države, SPSI, dok se Prvi maj i štrajkovi vraćaju u javni prostor. U tom trenutku, sindikalni aktivisti mogli su verovati da će Reformasi dovesti ne samo do demokratskijih institucija već i do manje neprijateljske ekonomske politike.
Dvadeset pet godina kasnije, to očekivanje i dalje ostaje neispunjeno. Indonežanski kapitalizam ostaje čvrsto ukorenjen u oligarhijskim savezima koji povezuju političko-birokratske elite sa velikim konglomeratima, istovremeno isključujući većinu drugih aktera. Svet rada se, sa svoje strane, suočava sa povratkom fleksibilizacije i regulatornim reformama koje pogoduju mobilnosti kapitala.
Ovaj proces dodatno se ubrzao pod predsednikom Prabovom Subijantom, bivšim generalom Novog poretka. Kontrola nad strateškim javnim preduzećima, regulatornim agencijama i velikim razvojnim projektima postepeno prelazi u ruke frakcija bliskih predsedništvu. Vojska se u međuvremenu vratila u civilnu administraciju, što joj ranije nije bilo dozvoljeno, kao i u poslovni sektor, čime dobija dodatne, materijalne razloge da sindikalni aktivizam vidi kao smetnju.
Ipak, institucionalna ograničenja i snaga oligarhije nisu dovoljni da objasne trajnu marginalizaciju sindikata. Granice mobilizacije nalaze se i u ideološkoj, religijskoj i kulturnoj ravni.
Najdublji prekid u mogućnosti izgradnje političkog projekta zasnovanog na klasnoj analizi dogodio se 1965–1966. godine. Najveći antikomunistički masakr XX veka doveo je tada do uništenja Komunističke partije Indonezije (PKI). Ova partija imala je snažno uporište među seljacima, ženama, mladima i radnicima. Njena glavna sindikalna organizacija, Centralna panindonežanska organizacija radnika (SOBSI), postala je najveća federacija u zemlji i jasno je artikulisala radničke zahteve u marksističkim pojmovima. (…)
