Bila je to blaga jesenja subota, 6. oktobra 2012. godine, kada je Žerar Komo, stanovnik Trakadije-Šile na severoistoku Nju Bransvika, prešao reku Ristiguš za volanom svoje Honde Akord i ušao u Kvebek. Tamo je obišao tri prodavnice alkohola i napunio gepek sa tri flaše žestokog pića i 354 limenke piva. Zatim se zaputio nazad kući, udaljenoj dva sata vožnje. Kao i mnogi Kanađani koji žive u blizini provincija sa povoljnijim cenama, i on je dva do tri puta godišnje prelazio granicu kako bi se snabdeo alkoholom po nižim cenama.
Ali toga dana bio je pod nadzorom. Čim je prešao provincijsku granicu, policija ga je zaustavila kao prestupnika, zaplenila robu koju je nameravao da podeli sa kolegama i izrekla mu kaznu od 292,50 dolara zbog kršenja zakona o regulisanju alkohola: količina koju je prevozio daleko je premašivala dozvoljene granice u Nju Bransviku.
Komo se vratio kući bez ijedne kapi alkohola, ali je uskoro postao nacionalna figura kada je odlučio da ospori kaznu, tvrdeći da je protivna Ustavnom aktu iz 1867. Njegovi advokati su se pozvali na član 121, prema kojem „svi proizvodi iz jedne kanadske provincije“ moraju biti „slobodno primljeni u svakoj drugoj provinciji“. Nakon početne pobede pred sudom u Nju Bransviku 2016. godine, slučaj je stigao pred Vrhovni sud, koji je 2018. doneo suprotnu presudu, smatrajući da provincija ima pravo da ograniči međuprovincijsku trgovinu kako bi zaštitila svoj monopol nad distribucijom alkohola. „Član 121 ne uspostavlja apsolutni režim slobodne trgovine u Kanadi“, presudio je najviši sud u zemlji.
Slučajevi poput ovog povremeno su dospevali na naslovne strane i potvrđuju ono što i sami Kanađani misle o kretanju robe, usluga i radne snage između trinaest provincija i teritorija: pravi „čvor u čvoru“, kako je nedavno pisao kvebečki mesečnik L’Actualité.
Fragmentirani arhipelag
Iako član 121 odražava ambiciju očeva Konfederacije da stvore jedinstveno tržište od jednog do drugog kraja zemlje, u praksi kanadska ekonomija liči na fragmentirani arhipelag. Savezni parlament dobio je ovlašćenje da reguliše trgovinu, ali su provincije i teritorije zadržale široku autonomiju u ključnim oblastima kao što su zaštita potrošača, osnivanje preduzeća ili regulacija usluga. Ova podela nadležnosti, uz međusobno rivalstvo provincija, dovela je do nagomilavanja netarifnih trgovinskih prepreka, kako tehničkih, tako i administrativnih. Svaka provincija propisuje sopstvene standarde, dozvole, sertifikate i (…)
