Sa Donaldom Trampom lako je pomešati gestikulaciju sa suštinom priče. Prvu čine uvrede, carinski hirovi, trgovina kriptovalutama, melodrame i diskurzivna okrutnost pažljivo režirana za kamere. One privlače pažnju i guraju javnost prema cirkuskoj areni. Suština se, međutim, izražava u dolarima. Reč je o najvećem vojnom budžetu u istoriji Sjedinjenih Država u nominalnom iznosu, a u realnim vrednostima gotovo jednakom godišnjem vrhuncu dostignutom tokom rata protiv Adolfa Hitlera: 1.500 milijardi dolara. Da bi se prikupio takav iznos, potrebna je sva računovodstvena elegancija čoveka koji se ne ustručava da račun ispostavi sopstvenoj deci, odnosno da saseče javne službe koje ih hrane, obrazuju i leče.
Taj budžet trebalo bi da finansira duboku transformaciju američke države, njene privrede i njenog mesta u svetskom poretku. Republika skida masku slobodnog tržišta, iako Agencija za napredne istraživačke projekte u oblasti odbrane (Darpa), investicioni fond Centralne obaveštajne agencije (CIA) In-Q-Tel, nacionalne laboratorije i drugi instrumenti „skrivene razvojne države“, kako ih je nazvao ekonomista Fred Blok, postoje već decenijama. Razlika je u tome što Vašington sada otvoreno bira sektore koje želi da razvija, određuje cene, ulazi u vlasništvo privatnih kompanija i međunarodnu pomoć uslovljava političkom lojalnošću korisnika.
Pojmovnik Hladnog rata, kao ni onaj nastao posle pada Berlinskog zida, više ne odgovara stvarnosti. „Vojni kejnzijanizam“ podrazumevao je podsticanje agregatne tražnje povećanjem vojnih rashoda. „Vojni neoliberalizam“ težio je istom cilju, ali preko privatnih izvođača i deregulisanih logističkih lanaca.
Ono čemu danas prisustvujemo ne tiče se pre svega visine budžeta, već raspodele resursa. U pitanju je odluka o tome koje kompanije imaju pravo da opstanu, po kojim cenama mogu da posluju, sa kojim sirovinama i u kojim sektorima. Rat koji se priprema biće manje vojni, a više ekonomski; njegova bojna polja neće biti rovovi, već lanci snabdevanja, uska grla svetske trgovine i finansijski bilansi.
U pozadini svega nalazi se, naravno, strah od Kine i tehnologija koja je potčinila sve ostale prioritete: veštačka inteligencija. Nijedan od problema koji stoje iza toga nije nov. Planeri Pentagona i analitičari korporacije Rand već decenijama govore o strateškim mineralima, poluprovodnicima, podmorskim kablovima, moreuzima i nuklearnim reaktorima. Sve dosadašnje administracije klimale su glavom i zatim menjale temu. Posebnost veštačke inteligencije jeste u tome što je sve te teme stopila u jedinstvenu priču u kojoj zaostajanje više nije samo ekonomski rizik, već ravno isticanju bele zastave.
Priča počinje 2016–2017. godine, kada mala grupa „jastrebova“ opsednutih Kinom, među kojima je najistaknutiji bio Piter Til, jedina značajna figura iz Silicijumske doline koja je tada podržavala Donalda Trampa, dolazi do zaključka da Sjedinjene Države po svaku cenu moraju zaustaviti kineski napredak u mobilnim tehnologijama, 5G mrežama i proizvodnji čipova.
Zabrana kompanije Huavej 2019. godine poslužila je kao probni teren. Politička smena vlasti ništa nije promenila. Naprotiv. Džo Bajden je dodatno usavršio ovaj pristup uspostavljanjem složenog administrativnog aparata koji određuje koja država sme da kupuje koju američku tehnologiju. Njegova administracija proširila je izvozna ograničenja daleko izvan samih čipova. Na meti su se našle i mašine za njihovu proizvodnju, softveri za elektronsko projektovanje (EDA), napredne memorije, biotehnologije, infrastruktura za kvantno računarstvo i čitav niz drugih strateških tehnologija.
Veštačka inteligencija dodatno podiže ulog. Postala je svojevrsna osnovna sirovina bez koje nijedna država više ne veruje da može da funkcioniše. A Sjedinjene Države i dalje drže prst na glavnom prekidaču.
Drugi Trampov mandat učvršćuje ovo dvostranačko nasleđe centralizacijom operacija. Sedeći na planini gotovine kojom raspolaže gotovo po sopstvenom nahođenju, Pentagon sada preuzima ulogu glavnog planera. Njegov džinovski budžet stvara pre svega kadrovske probleme: potrebno je pronaći ljude sposobne da donose odluke vredne stotine miliona ili milijarde dolara, ljude kojima je raspoređivanje kapitala prirodnije od raspoređivanja trupa. Taj zadatak danas ne obavlja neko zaboravljeno odeljenje za ljudske resurse u podrumu administracije, već lovci na kadrove koji naplaćuju svoje usluge po satu i umeju da budu veoma ubedljivi. Ako je suditi po jednom konkursu za zapošljavanje koji je pripremila jedna takva agencija, a koji je procureo u javnost, Pentagon želi da formira tim od trideset ljudi zaduženih da u naredne tri godine investiraju do 200 milijardi dolara javnog novca. Reč je o svetu koji mnogo više podseća na patriotski obojeni rizični kapital nego na državnu službu. Ponuđene zarade kreću se od 300.000 dolara za zaposlene unutar strukture do 600.000 dolara za one angažovane preko pridruženih organizacija. Kandidatima se obećava i „neuporediv pristup“ visokim zvaničnicima administracije, kao i mrežama za prikupljanje sredstava koje uključuju pripadnike kraljevskih porodica i multimilionere, što bi trebalo da otvori unosne mogućnosti za buduće poslovne poduhvate.
Ovaj zavodljivi tekst napisan je u ime Economic Defense Unit (EDU), agencije koju je u aprilu u okviru Pentagona osnovao milijarder Stiven Fajnberg, zamenik ministra rata i dugogodišnji finansijer Donalda Trampa. Fajnberg je ujedno i suosnivač investicione kompanije Cerberus Capital Management, koja upravlja imovinom vrednom 65 milijardi dolara i koja je svoje carstvo gradila na ostacima nekadašnjih industrijskih giganata poput Krajslera ili Remingtona, jednog od najstarijih američkih proizvođača oružja.
EDU će raditi u tandemu sa Kancelarijom za strateški kapital (Office of Strategic Capital – OSC), institucijom za kreditiranje nastalom tokom Bajdenove administracije, koju je Fajnberg pretvorio u investicioni fond koji javni novac usmerava u strateške minerale, podmorske kablove, dronove i satelite. Prvi veliki posao koji je ova institucija zaključila pokazuje kako novac zapravo kruži. Investicioni fond 1789 Capital, među čijim se partnerima nalazi najstariji sin predsednika Trampa, ušao je u vlasništvo kompanije Vulcan Elements samo tri meseca pre nego što je ta firma dobila zajam od 620 miliona dolara od OSC-a, najveći kredit u istoriji ove agencije. Realizacija ugovora ubrzana je zahvaljujući izuzeću od tehničko-ekonomske studije, u skladu sa predsedničkim dekretom iz marta 2025. godine kojim su ublaženi uslovi za odobravanje projekata povezanih sa strateškim mineralima. Ulog je od presudnog značaja: Vulcan Elements proizvodi magnete od retkih zemalja koji su Pentagonu očajnički potrebni za proizvodnju borbenih aviona F-35, za hlađenje data-centara namenjenih veštačkoj inteligenciji i za čitav niz drugih tehnologija nad kojima Kina danas ima gotovo potpuni monopol.
Daleko od toga da predstavlja izuzetak, posao sa kompanijom Vulcan pre je prototip, a ljudi koji rade na njegovim kopijama više se ni ne trude da tvrde suprotno. Tu na scenu stupa direktor EDU-a, Džordž Kolitidis II, bivši rukovodilac u Cerberusu koji je svojevremeno upravljao i kompanijom Remington tokom burnog perioda nakon njenog preuzimanja. Danas, kao glavni savetnik Pentagona za ekonomsku konkurenciju, Kolitidis je otvoreno izložio svoje stavove na godišnjoj konferenciji Instituta Milken početkom maja. Nakon trideset godina „kineske dominacije u ekonomskom ratu“, objasnio je, odgovor mora da počiva na dvodelnoj doktrini. Prvo, „obnoviti“: vratiti u zemlju eksploataciju kritičnih minerala, njihovu preradu i metalurgiju. Drugo, „razoriti“: napasti industrijsku bazu protivnika kako bi mu se onemogućilo da razvija kapacitete koje Amerika sada pokušava, sa zakašnjenjem, da povrati. A bilo da je reč o obnavljanju ili razaranju, tim EDU-a zna kako se to radi, jer svi (…)
