Pet dana pre glasanja 30. oktobra 1995, na kojem je opcija „ne“ pobedila sa svega 50,5 odsto glasova, Žan Kretjen je u svečanom obraćanju naciji, emitovanom na svim televizijskim kanalima, upozorio: „Reč je o ozbiljnoj i nepovratnoj odluci sa nepredvidivim i nesagledivim posledicama. Ostati Kanađani ili to više ne biti. Ostati ili otići.“ Ta dvostruka igra uklapa se u čitav niz manevara tabora „ne“. Već 1996. novinarka Šantal Eber otkrila je da je Kretjen naložio svom ministru za imigraciju, Serđu Markiju, da ubrza obradu zahteva za državljanstvo neposredno pred referendum. Dana 25. novembra prošle godine, sam Marki je priznao ovu kombinaciju: „Sećam se da mi je Žan rekao: ‘Slušaj, znam da uvek imamo kašnjenje u obradi zahteva za državljanstvo, ali potrudi se da ih ubrzaš, jer se referendum približava i ljudi žele da glasaju’ .“ To daje dodatnu težinu tezi o „ukradenom referendumu“ koju zastupaju razočarani iz 1995.
Utvrđeno je da je najmanje 50.000 bivših stanovnika Kvebeka, koji su se preselili u druge provincije, moglo da glasa. Liberali su takođe znatno prekoračili dozvoljeni limit troškova u Kvebeku, finansirajući kampanju „ne“ iz drugih provincija ili preko saveznog ministarstva baštine. Najuspešnija propagandna operacija bio je „Love-in“, odnosno „skup za jedinstvo“, održan u Montrealu tri dana pre glasanja. Desetine hiljada Kanađana došlo je da izrazi podršku Kvebeku, uz pokrivene troškove velikih kanadskih kompanija.
Mehanizmi tajnog finansiranja Liberalne partije izašli su na videlo kada je izbio skandal sa sponzorstvima. Program „Option Canada“, koji je osmislio Kretjen, imao je za cilj da povrati podršku javnosti jačanjem vidljivosti savezne države u Kvebeku, u trenutku kada se ona povlačila usled smanjenja budžeta. Kako bi se suprotstavili suverenistima, zastave sa javorovim listom preplavile su javni prostor. Brojni sportski, kulturni i društveni događaji dobijali su sredstva (…)
