Za kanadske liberale, izbor Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država u novembru 2024. i dalje deluje kao neka vrsta božanskog iznenađenja. Posle decenije na vlasti, „idealni zet“ Džastin Trudo, savezni premijer, delovao je istrošeno, umoran od stalnog raskoraka između svojih stavova i konkretnih poteza. U „Lepoj provinciji“, tako skromni „rezultati“ „pragmatičnog nacionalizma“ Koalicije za budućnost Kvebeka ponovo su dali vetar u leđa suverenistima iz Partije Kvebeka. Toliko da je ova stranka mogla da računa na jasnu većinu na izborima planiranim za oktobar 2026, pa i na referendum o nezavisnosti.
Povratak hiper-narcisoidnog i imperijalnog predsednika preokrenuo je situaciju. Svaka njegova zajedljiva opaska kojom kanadskog premijera svodi na „guvernera pedeset prve države“ dodatno podiže rejting Marka Karnija, koji je nasledio Trudoa u januaru 2025. Uprkos prognozama o porazu, liberali su zadržali vlast, a Karni, bivši bankar Goldman Saksa koji je potom vodio Banku Kanade i Banku Engleske, uspeo je da obnovi nacionalni narativ. „Izazovi pred Kanadom su veliki, ali imamo i energiju i stvaralački duh da se s njima suočimo“, piše u svom mandatnom pismu od 21. maja 2025. „Tako smo izgradili najbolju zemlju na svetu i tako ćemo izgraditi još bolju.“
„Najbolja zemlja na svetu“: takva hvalisavost u ustima njenog suseda izazvala bi podsmeh. Kanada, međutim, uživa gotovo nepokolebljivo dobar imidž. Prema jednom istraživanju iz 2025, zauzima drugo mesto među državama sa „najboljom reputacijom“, odmah iza Švajcarske. Nedovoljno naoružana i naseljena da bi ikome pretila, sa četrdeset miliona stanovnika na teritoriji četrnaest puta većoj od Francuske, ona deluje manje nasilno, manje nejednako i manje arogantno od svog južnog suseda. Poprima obrise svojevrsne zamenske Amerike. Rajski vrt, uz dodatak snega. A zar Britanci i Francuzi tamo nemaju toliko rodbine?
Usred političke drame oko (…)
