Pariski ugovor iz 1763. godine, kojim je ozvaničeno britansko osvajanje Nove Francuske, označio je kraj Sedmogodišnjeg rata, koji je Winston Churchill nazvao „prvim svetskim ratom“. Kada su 1775. američki pobunjenici pozvali francuske Kanađane da im se pridruže, oni su ostali neutralni, zahvaljujući tome što je Velika Britanija Kvebečkim aktom priznala slobodu veroispovesti i očuvanje francuskog građanskog prava. Predsednik Martin Van Buren uzvratio je istom merom odbivši da pomogne kvebečkim patriotima tokom pobuna 1837–1838, koje su se uklapale u talas latinoameričkih nezavisnosti i evropskog „proleća naroda“.
Kolonijalni ratovi snažno su doprineli razvoju svesti francusko-kanadskog stanovništva o sopstvenom manjinskom položaju i podstakli ideju nacionalne nezavisnosti. Dok je engleska Kanada bez oklevanja odgovarala na pozive matične zemlje, francuski Kanađani su uporno odbijali da učestvuju u ratovima britanskog imperijalizma.
Nekoliko godina nakon stvaranja Kanadske konfederacije 1867, ekspediciona vojska poslana je da uguši pobunu frankofonih Metisa na zapadu zemlje. Nada u stvaranje još jedne frankofone provincije nestaje. Teorija „pakta dve nacije“, temeljna za francuske Kanađane, ozbiljno je uzdrmana. Vešanje vođe Metisa, Louis Riel 1885. godine, otvara put izbornoj pobedi Nacionalne partije Onorea Mersijea u Kvebeku, koja nije bila nesklona ideji nezavisnosti.
Decenijama kasnije, Kvebeku je protiv njegove volje nametnuto učešće u Prvom svetskom ratu. Izbijaju nemiri u Montrealu i Kvebeku protiv regrutacije. Anglo-kanadski mediji pozivaju vlasti da „vrate Kvebek na pravi put, čak i silom“. Dana 21. decembra 1917. poslanik Žozef-Napoleon Franker podnosi predlog kojim se izražava spremnost da Kvebek prihvati raskid konfederacije ukoliko se u drugim provincijama smatra preprekom razvoju Kanade. Posle tri dana rasprave, predlog je povučen, ali napetosti nisu nestale.
Već naredne godine, tokom uskršnjih praznika 1918, (…)
