Nakon što je pet kineskih rafinerija optužilo da se snabdevaju iranskom naftom, američko Ministarstvo finansija ih je 24. aprila dodalo na svoju beskrajnu listu sankcionisanih kompanija. Naizgled rutinska odluka. Već decenijama Vašington sebi prisvaja pravo da određuje ko sme da trguje sa ostatkom sveta, dok se većina povinuje njegovim diktatima iz straha da ne bude isključena iz međunarodnog finansijskog sistema zasnovanog na dolaru.
Ovoga puta, međutim, stvari nisu krenule po planu. Peking, koji se do sada uglavnom zadovoljavao verbalnim protestima i diskretnim zaobilaženjem ograničenja, objavio je da se neće povinovati sankcijama i da će pred kineskim sudovima goniti svaku domaću kompaniju koja ih bude primenjivala. Odluka je obrazložena potrebom da se „zaštite suverenitet, bezbednost i razvojni interesi zemlje“. Drugim rečima, da se spreči da američke sankcije poremete energetske tokove koji su postali ključni za regionalnu ekonomiju.
Rafinerije koje su se našle na udaru snabdevaju više zemalja benzinom i kerozinom, a njihovo isključivanje ugrozilo bi čitave lance snabdevanja na kontinentu koji funkcioniše kao jedinstven proizvodni sistem: ugljovodonici iz Zaliva, kineske ili južnokorejske komponente, sklapanje proizvoda u Vijetnamu ili Bangladešu… U takvom međuzavisnom sklopu, dugotrajan prekid energetskih tokova, već oslabljenih tenzijama oko Hrmuškog moreuza, mogao bi brzo da poremeti čitav proizvodni aparat.
Suočen sa tim rizikom, Peking zaoštrava ton, tim pre što danas raspolaže instrumentima koji mu omogućavaju da ublaži posledice američkih finansijskih sankcija: sopstvenim sistemom prekograničnih plaćanja, sve većom upotrebom juana u trgovini naftom, sporazumima između centralnih banaka i projektima interoperabilnih digitalnih valuta. Kineska računica se stoga menja: sukob sa Sjedinjenim Državama postaje manje skup od dugotrajnog poremećaja trgovinskih tokova.
Ova epizoda zadaje novi udarac sistemu sankcija koji se koristi sve češće, a (…)
