Danas, u ovim mračnim vremenima, čemu još služi pozorište? Na to pitanje nema odgovora. Možda je ono čak izgubilo i smisao. Podseća na jedan tekst Bertolta Brehta: „Moglo bi izgledati sablažnjivo da se ovde raspravlja o pozorištu, koje, naizgled, duguje svoje postojanje samo ljudskoj potrebi za razonodom, dok oko nas besne krvavi ratovi.“ A zatim dodaje: „Svet je nesumnjivo ispao iz ležišta i samo ga snažni potresi mogu ponovo sastaviti. Ali moguće je da među sredstvima koja tome služe postoji i jedno malo, krhko, koje zahteva da se njime rukuje pažljivo i bez težine“.
Ta pretpostavka deluje neobično. Pozorište, koliko ono uopšte ima snage? Šta može umetnost koja više ne privlači mnogo ljudi, čije usplahirene deklaracije često deluju smešno u poređenju sa njihovim stvarnim dometom, i prema kojoj i revolucionarna i reformistička levica već dugo pokazuje gotovo ravnodušnost? Čemu pozorište čak i onima koji ga stvaraju, pritisnutim zahtevima institucija, nedostatkom vremena, konkurencijom i stalnom obavezom da se pravdaju? Opravdajte subvencije, opravdajte svoju korisnost. Danas se od pozorišta očekuje isto što i od eteričnih ulja: da pronađe lek za svaki problem. Da zaleči ljude, oživi zapostavljene krajeve, unese vedrinu u kampove, učvrsti republikansko jedinstvo. Sumnja se nameće sama od sebe: ima li smisla istrajavati u stvaranju? Čemu pozorište onima koji nikada ne kroče u njega? Naravno. Pa ipak.
Korisnost nije isto što i upotreba. Javno pozorište ulaže svu svoju energiju ne bi li kod ponekog poremetilo društvene uslovljenosti koje ga oblikuju. To je istovremeno veličanstveno i beznadežno. Ako razočarava, to je zato što je, kao i čitav javni sektor, iscrpljeno godinama napada i sistematskog urušavanja. Njegovo stanje svedoči o jednom društvenom i političkom porazu.
Među brojnim posledicama tog poraza posebno se izdvaja sudbina „političkog pozorišta“. Problem je upravo u tome što ono više nije problem. Danas se od pozorišta očekuje da bude političko. Ili barem da se bavi politikom. To zahtevaju i vreme i institucije. Upravo zato treba biti oprezan. Drugačija politika pozorišta je moguća. Ali kako uključiti pozorište u borbu protiv kapitalizma koji protiv nas vodi rat? Šta učiniti sa tim „malim, krhkim sredstvom koje zahteva da se njime rukuje pažljivo i bez težine“?
Kad god se govori o politici u pozorištu, moguće je raditi protiv Brehta, ali je gotovo nemoguće raditi bez njega. Iako je najpre bio obožavan, pretvoren u fetiš i predmet kulturnih borbi za prevlast, Breht je od pobedonosne termidorske ofanzive krajem sedamdesetih godina trajno potisnut. „Više nije vreme da se Breht postavlja politički. Malo ko još veruje u novo društvo koje je obećavao ili u marksističku ideologiju kojom je bio prožet“ (Télérama, 23. januar 2009). Ali šta je zapravo političko pozorište za Brehta? On sam upozorava: „Moramo reći da velika želja da promenimo svet, koja nas je navela da preoblikujemo pozorište i učinimo ga oruđem te promene, proizlazi iz određene istorijske situacije. Živimo u svetu u kojem nije dobro živeti, ali koji bi, pod određenim uslovima i kroz konkretne promene, mogao postati bolji. Zato je veliki deo naših predloga vezan za vreme u kojem živimo“.
U drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka ta nova vremena bila su naročito mračna. Uspehe neprijatelja nije bilo moguće prikriti. Oni su rađali malodušnost. Šta učiniti ako ne želite da pripovedate (…)
