Tradicionalni izveštaj o „obdukciji“ izbornog poraza, koji je Nacionalni komitet Demokratske stranke (DNC) naručio kako bi utvrdio razloge neuspeha Kamale Haris na predsedničkim izborima, konačno je objavljen posle višemesečnog odlaganja. Umesto da razreši dileme, izazvao je ogorčenje dela stranačkog rukovodstva, koje mu zamera što zaobilazi najosetljivija pitanja, među njima i izborne posledice podrške administracije Bajden–Haris izraelskom ratu u Gazi.
Upravo je to prećutkivanje privuklo najveću pažnju. Radne verzije izveštaja DNC-a jasno su ukazivale na političku cenu koju je predsednik Džozef Bajden platio zbog podrške vladi Benjamina Netanjahua. Međutim, u konačnoj verziji dokumenta, koja ima gotovo dvesta stranica, ne pominju se ni Gaza, ni Izrael, ni Palestinci. Sama Kamala Haris priznala je još krajem februara da je administracija u kojoj je bila potpredsednica morala da se jasnije distancira od Netanjahua. Istraživanje sprovedeno u ključnim saveznim državama uoči izbora pokazivalo je da bi na svakog birača koji bi kaznio uvođenje američkog embarga na isporuke oružja Izraelu dolazilo čak pet onih koji takvu meru podržavaju. Danas se gotovo dve trećine pristalica Demokratske stranke izjašnjava da imaju više razumevanja za Palestince nego za Izraelce, tri puta više nego 2013. godine.
Uprkos tome, DNC je na prolećnom zasedanju odbacio više predloga rezolucija kojima se tražilo da američka vojna pomoć bude uslovljena poštovanjem međunarodnog prava. Zvanična linija stranke ostala je uglavnom ista kao u vreme Bajdenove administracije: povremeno oštre kritike na račun vlade Benjamina Netanjahua, ali bez dovođenja u pitanje temelja strateškog partnerstva između Vašingtona i Tel Aviva.
Takav kontinuitet posledica je, pre svega, političkih navika generacija američkih političara oblikovanih u okviru dugogodišnjih privilegovanih odnosa sa Izraelom. On se objašnjava i činjenicom da je, od 7. oktobra 2023. godine, AIPAC, najuticajnija proizraelska lobistička organizacija, višestruko povećala izbornu potrošnju i izdvojila rekordne sume kako bi porazila demokratske kandidate koji su bili najkritičniji prema Tel Avivu.
Ipak, stranački predizbori za kongresne izbore, koji će biti održani u novembru, pokazali su da je i sam lobi postao svestan promene raspoloženja američke javnosti prema Izraelu. Zato danas sve češće deluje posrednim putevima. Novac koji ulaže često prolazi kroz organizacije neutralnih naziva, iza kojih se teško prepoznaje njihov pravi cilj. Tako su se, na primer, u Ilinoisu sredstva slivala preko udruženja poput „Elect Women of Chicago“ („Izaberimo žene Čikaga“) ili „Affordable Chicago for All“ („Pristupačan Čikago za sve“). Nekoliko kandidata koje su podržavale te mreže ipak je izgubilo na izborima u toj saveznoj državi, ali je favorit proizraelskog lobija uspeo da pobedi na unutarstranačkim izborima za kandidata za Senat.
Upravo sa tim ograničenjima – pritiskom sopstvene baze, uticajem velikih donatora i tromošću partijskog aparata – suočava se nova generacija demokrata. Njeno najprepoznatljivije lice jeste Aleksandrija Okasio-Kortez. Bliska Berniju Sandersu, kongresmenka iz Njujorka o Gazi govori jezikom koji se oštro razlikuje od uzdržanosti partijskog establišmenta: optužuje Izrael za genocid i otvoreno govori o odgovornosti Vašingtona za nastavak rata. Ipak, njene senatorske ambicije — pre svega mogućnost da jednog dana preuzme mesto Čarlsa („Čaka“) Šumera, izrazito proizraelskog lidera demokratske većine u Senatu, nameću joj i izvesne kompromise. Tako je Okasio-Kortez u više navrata glasala za finansiranje izraelskog protivraketnog sistema „Gvozdena kupola“.
Kritika metode, muk o suštini
Pošto je spoljna politika postala politički minsko polje za demokrate, stranka je posle poraza na izborima 2024. nastojala da javnu raspravu vrati na teme za koje smatra da manje dele birače: rast troškova života, stambenu krizu i zloupotrebe koje čine pripadnici Službe za imigraciju i carine (ICE). A kada su demokratski lideri bili primorani da se izjasne o vojnim operacijama u Venecueli i Iranu, njihovo protivljenje ostalo je krajnje uzdržano: kritikovali su način na koji su intervencije sprovedene, ali su uglavnom prećutali njihovu suštinu.
Posle upada u Karakas, Hakim Džefris, lider demokratske manjine u Predstavničkom domu, ograničio se na kratko saopštenje. U njemu je pozdravio otmicu „kriminalca i autoritarnog diktatora“ Nikolasa Madura, zamerivši Beloj kući jedino to što „nije na propisan način unapred obavestila Kongres“, uz podsećanje da predsednik ima „ustavnu obavezu da poštuje zakon i štiti demokratske norme“.
Izraelsko-američki rat protiv Irana, koji je označio povratak direktnog sukoba Sjedinjenih Država sa protivnikom sposobnim da im pruži ozbiljan otpor, doveo je Demokrate u još nezgodniji položaj. Teško je ostati na pukim proceduralnim primedbama kada se čak devet od deset demokratskih birača protivi tom ratu. Pogotovo što je cena sukoba ogromna: oko 35 milijardi dolara već u prva dva meseca, u trenutku kada administracija Donalda Trampa sprovodi drastične rezove u budžetima za obrazovanje, zdravstvo i programe pomoći u ishrani. (…)
