A šta ako se budućnost Evropske unije i njenog proširenja odlučuje u Đaderu? Ovo malo mesto severno od Tirane danas jedva da ima ljude koji u njemu žive. Tu su jedan kafić, čije su i skromne cene previsoke za penzionere, pa pivo radije kupuju u obližnjoj prodavnici i zajedno ga ispijaju. U vreme Envera Hodže, „kineski drugovi“, poslednji saveznici Albanije između 1961. i 1979. godine, ovde su izgradili vojni aerodrom. Na nekadašnjoj pisti danas se nalazi ograđeni kompleks visokih žičanih ograda, u kojem su poređani montažni objekti od po dvanaest kvadratnih metara, pod neprekidnim video-nadzorom. U sklopu centra nalazi se i zatvorski blok. Reč je o svojevrsnom pilot-projektu nove migracione politike Evropske unije koju promoviše predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.
U pismu upućenom liderima država članica Evropske unije ona je ovaj centar navela kao „primer razmišljanja izvan ustaljenih okvira, zasnovanog na pravednoj podeli odgovornosti sa trećim zemljama“. Fon der Lajen se već godinama zalaže za izmeštanje azilnih procedura izvan teritorije Unije. Još 2020. predložila je ukidanje Dablinske uredbe, kojom se određuje koja je država članica nadležna za razmatranje zahteva za azil, i njenu zamenu „novim evropskim sistemom upravljanja migracijama“. Mreža Migreurop u tome vidi nastojanje da se „Evropa solidarna u prihvatu“ zameni „Evropom solidarnom u udaljavanju izbeglica i migranata“.
Taj pravac potvrđen je Paktom o migracijama i azilu, koji je Evropski parlament usvojio 2024. godine, a koji je stupio na snagu 12. juna 2026. Pakt institucionalizuje izmeštanje kontrole granica i predviđa mogućnost otvaranja „centara za povratak“ izvan Evropske unije za osobe kojima je odbijen zahtev za azil. Petnaest država članica želelo je da ode i korak dalje. U pismu od 15. maja 2024. zatražile su od Evropske komisije da razvije mehanizme za „otkrivanje, presretanje ili, u slučaju opasnosti, spasavanje migranata na otvorenom moru i njihovo prebacivanje na unapred određeno bezbedno mesto u partnerskoj zemlji izvan EU“. Iako je Rim potpisao to pismo, italijanska vlada je u međuvremenu promenila namenu centra u Đaderu. On je sada namenjen zadržavanju osoba kojima je odbijen azil, čime je usklađen sa novim evropskim paktom. Italijanski parlament odobrio je tu izmenu krajem maja 2025. godine, a kontejneri u Đaderu ubrzo su počeli da se pune.
Evropski komesar za unutrašnje poslove i migracije, austrijski konzervativac Magnus Bruner, postavio je izmeštanje azilnih procedura u samo središte svoje politike. Zemlje kandidati sa Zapadnog Balkana podstaknute su da potpišu sporazume o readmisiji kojima se obavezuju da prihvate migrante vraćene iz Evropske unije, ukoliko su prethodno prošli preko njihove teritorije. Nemačka već godinama vraća odbijene tražioce azila u Hrvatsku, odakle ih hrvatske vlasti gotovo odmah prebacuju u Bosnu i Hercegovinu. Žrtve tog lanca proterivanja uglavnom bivaju prepuštene same sebi, što im ne ostavlja drugi izbor osim da ponovo krenu na put ka Nemačkoj. U nedavnom izveštaju Međunarodnog centra za istraživanje sukoba u Bonu ocenjuje se da je ovakva politika „kontraproduktivna“, jer pre svega pogoduje mrežama krijumčara ljudi.
U decembru 2021. godine Kosovo je sa Danskom potpisalo sporazum kojim na deset godina iznajmljuje trista mesta u zatvoru u Gnjilanu, za svega 15 miliona evra godišnje, uz dodatnih 6 miliona evra namenjenih podršci „zelenoj tranziciji“ ove male balkanske države. Prvi zatvorenici trebalo bi da stignu tokom 2026, a kosovski zatvorski čuvari već su u junu 2025. prošli obuku u Danskoj. Vlasti u Kopenhagenu tvrde da će uslovi izdržavanja kazne biti potpuno isti kao u danskim zatvorima. Ipak, mogu se otvoriti pitanja suvereniteta, budući da će se unutar zatvora primenjivati dansko pravo. I Belgija je izrazila želju da deo svojih zatvorenika prebaci na Kosovo. Ocenjujući da se zemlja pretvara u „deponiju ljudskog otpada“, Savet za zaštitu ljudskih prava i sloboda (KMLDNJ) iz Prištine sporazum sa Danskom nazvao je „trgovinom zatvorenicima“. Prema proceni ove organizacije, uglavnom će biti reč o osuđenicima koji nemaju dansko državljanstvo i koji bi po (…)
