Na južnom ulazu u Alis Springs, prolaz Hivitri razdvaja planinski venac Makdonel, uzak lanac dug više od 650 kilometara. U kulturi naroda Arernte ovo mesto povezano je sa junacima Vremena snova, koji su oblikovali svet. „Zelena i smeđa gusenica pretvorile su se u kamen kada su videle da je njihovom ocu odsečena glava“, ukratko objašnjava Brajan Jangi, posmatrajući pejzaž okerastog peska prošaran bagremovima i žbunovima spinifeksa. „Od pamtiveka“, dodaje ovaj tradicionalni starešina, „ovo je mesto susreta i razmene među narodima iz središta velike južne zemlje. Australija? Ne znam čak ni odakle potiče to ime!“ Kao i mnogi pripadnici starosedelačkih naroda, on dva i po veka kolonizacije stavlja u perspektivu više od šezdeset hiljada godina duge istorije Aboridžina, najstarije žive kulture na svetu. „Ovo je naš dom“, kaže Jangi. „Na arernte jeziku to je Myri. Tamo gde beli čovek vidi pustinju, mi vidimo bogatstvo. Mi čitamo pesak kao knjigu, a dok vi koristite GPS, mi imamo svoje pesme koje pokazuju put. Kao tradicionalni starešina, čuvam istoriju svoje zemlje. Jer mi smo prvi stanovnici ove zemlje, iako smo i dalje građani drugog reda.“
Prema antropologu Vilijamu Steneru, „ne postoji dovoljno precizna reč koja bi izrazila odnos Aboridžina prema njihovoj zemlji (homeland): logor, srce, otadžbina, večni dom, obredno mesto, izvor života, duhovno središte...“. Aboridžini nikada nisu vodili ratove zbog teritorije. „Moj dom je mesto na kojem počivaju moji preci. Osvajati zemlju tuđih predaka bilo bi potpuno besmisleno“, objašnjava Valbira Marej, socijalna radnica iz naroda Gamilaroi koja živi u Alis Springsu. Pojam vlasništva nad zemljom u evropskom smislu – prema kojem zemlja pripada onome ko je obrađuje – bio im je potpuno stran. Kada se 1770. godine Džejms Kuk iskrcao u zalivu Botani, nedaleko od današnjeg Sidneja, mogao je zato da proglasi australijski kontinent terra nullius, „zemljom bez stanovnika“, i otvori put njegovoj kolonizaciji.
Jedan vek kasnije, 1872. godine, završena je izgradnja telegrafske linije koja je povezala Darvin na severu sa Adelajdom na jugu. Na polovini puta između ta dva grada, udaljena oko 3.000 kilometara drumom, na obratniku Jarca podignuta je telegrafska stanica. Nazvana Stjuart, po škotskom istraživaču Džonu Mekdualu Stjuartu, prvom belcu koji je prošao kroz središnju Australiju, ona je pružala usluge stočarskim imanjima – u Australiji poznatim kao stations, koja su se tada razvijala u tom području. Grad koji je oko nje izrastao 1933. godine dobio je ime Alis Springs, po supruzi telegrafiste Čarlsa Toda. Sam Stjuart je 2010. godine dobio spomenik u samom centru grada: sa šeširom za buš na glavi i puškom u ruci. „Bio je ubica!“, besno uzvikuje Jangi. U svom dnevniku istraživač priznaje da je pucao na „neprijateljski raspoložene domoroce“.
Alis Springs, grad sa 31.000 stanovnika, „zauzima posebno mesto u australijskoj kolektivnoj svesti“, objašnjava antropolog Ričard Dejvis. „To je geografsko središte zemlje, ali i srce outbacka.“ U zemlji okrenutoj moru, u kojoj 85 odsto stanovništva živi nedaleko od obale, taj izraz mogao bi se prevesti kao „daleko iza okeana“. Nekoliko kilometara severno od grada, zgrade nekadašnje telegrafske stanice sačuvane su kao istorijsko nasleđe. Jangi nam ih pokazuje, ali bez imalo nostalgije. Podseća na pokolj u Konistonu, poslednji poznati masakr nad Aboridžinima koji su 1928. počinili beli stočari. Zatim pokazuje crno-bele fotografije Aboridžina zaposlenih na velikim stočarskim imanjima. „Stočari su bili plaćeni šećerom, čajem i brašnom!“ Do referenduma iz 1967. godine, koji je podržalo čak 90,8 odsto Australijanaca, Aboridžini se nisu ni vodili u popisu stanovništva i zato nisu bili priznati kao građani; vlasnici rančeva nisu imali obavezu da im isplaćuju platu. Štrajkovi tokom šezdesetih godina okončali su tu nepravdu, ali je većina aboridžinskih radnika ubrzo potom ostala bez posla.
„Zapadni svet nam je doneo svoje nedaće“
Pod pritiskom aboridžinskih aktivista i laburističke vlade, zakonodavna skupština Severne teritorije je 1976. godine priznala pravo Aboridžina da polažu pravo na zemlju svojih predaka. „Zajednice na koje se to odnosi mogu da stave veto na korišćenje tih parcela“, objašnjava Opal, antropološkinja zaposlena u Central Land Council (CLC). Ova institucija, osnovana da upravlja tim sistemom, finansira se iz rudarske naknade u visini od jedan odsto profita i danas štiti interese oko 24.000 korisnika. Zemljište koje dobije status aboridžinske svojine prelazi u režim Aboriginal Land Trust i ne može se ni kupiti ni prodati.
Nakon što su aboridžinski radnici otpušteni sa stočarskih imanja, sedamdesetih godina oko Alis Springsa počela su da niču gradska naselja (town camps). U tim četvrtima sa socijalnim stanovima živi između dve i pet hiljada ljudi, u zavisnosti od perioda godine. Jangi nas vodi u svoje naselje, Hidden Valley. Ispred prizemnih kuća, uglavnom u lošem stanju, deca se igraju među olupinama automobila. „Kada se auto pokvari, preskupo je odvesti ga na otpad“, objašnjava. „Krov moje kuće prokišnjava, klima uređaj ne radi. Moram da čekam da stanodavac to popravi. A odmah iza ovog brda nalaze se luksuzni hotel i golf teren...“
Stanovnici ovih naselja pripadaju različitim starosedelačkim narodima centralne Australije – pre svega Arernte, Pitjantjatjara, Warlpiri i Luritja – i često govore više jezika, što je posledica izuzetne jezičke raznolikosti među Aboridžinima. „Pre 1788. godine“, podseća Džoel Lidl, stručnjak za jezike centralne Australije, „na ovom prostoru govorilo se oko 250 jezika. Danas je aktivno tek dvadesetak aboridžinskih jezika. U saveznoj državi Viktorija opstala su samo dva, dok ih je do pedesetih godina prošlog veka bilo četrdesetak. Ali u središnjoj Australiji većina Aboridžina i dalje govori tri ili četiri jezika, a engleski često nauče tek na kraju.“ „Ovde, barem u Alis Springsu, uspeli smo da sačuvamo svoju kulturu“, kaže Jangi.
Godine 1994. Alis Springs stekao je svetsku slavu zahvaljujući filmu Priscilla, kraljica pustinje. Ova otkačena komedija prati putovanje družine drag kraljica do gradića u srcu outbacka, prikazanog kao utočište grubih kauboja. Da bi promenio takvu sliku o sebi, Alis Springs od 2019. organizuje festival FabAlice, posvećen drag kraljicama. Grad se istovremeno trudi da istakne i aboridžinsko nasleđe, pre svega kroz murale koji krase tržni centar, parkinge, prodavnice i druge javne prostore. U brojnim galerijama prodaju se slike starosedelačkih umetnika.
Ipak, Alis Springs – odnosno Mparntwe na jeziku Arernte – pre svega je mesto teških sudbina. „Odrasla sam u Novom Južnom Velsu“, priča Roza, „otac mi je australijskog evropskog porekla, a majka Aboridžinka iz ukradenih generacija.“ Od tridesetih do sedamdesetih godina prošlog veka između deset i trideset odsto aboridžinske dece nasilno je oduzimano porodicama kako bi ih u internatima prevaspitavali hrišćanski misionari, pri čemu su mnoga bila izložena zlostavljanju. „Kada sam sa dvadeset godina došla u Alis Springs sa tadašnjim dečkom, jedna Aboridžinka me je dugo posmatrala, a onda uzviknula: ‘Moja krv!’ Bila je to jedna od mojih tetaka. U mom licu prepoznala je svoju sestru. Ovaj grad je pun priča poput moje.“
Ovde se mnogi Aboridžini okupljaju u manjim grupama po trotoarima i parkovima. Neki žive u obližnjim town camps, drugi dolaze iz udaljenih zajednica kako bi u gradu podigli socijalnu pomoć, otišli kod lekara, preuzeli poštu, popravili automobil ili pružili podršku članu porodice koji se našao pred sudom. Tuče izazvane alkoholom nisu retkost. „Zapadni svet nam je doneo sve te (…)
