Povodom svog 80. rođendana, 14. juna, Donald Tramp pretvorio je Belu kuću u kulisu za priredbu mešovitih borilačkih veština (MMA). Promotivni slogan televizijskog spektakla – „Freedom 250“ – aludirao je na 250 godina od osnivanja Sjedinjenih Država, jubilej koji će biti obeležen 4. jula. Iza šatora podignutih na travnjaku Bele kuće, međutim, pomaljala se slika koja je više podsećala na poslednje dane Rimskog carstva: inflacija podstaknuta ratom na Bliskom istoku, istorijski nizak rejting predsednika Sjedinjenih Država i republikanska većina koja, uoči izbora na polovini mandata, ozbiljno strepi za opstanak u oba doma Kongresa.
Bio bi potreban jedan savremeni Juvenal da opiše propadanje koje ovaj cirkus simbolizuje, put republike koja se dičila svojim vrlinama do oligarhije i imperije. Ali napetost između ta dva pola prisutna je još od samog nastanka Sjedinjenih Država i duboko je utkana u ideološki sklop na kojem počivaju. S jedne strane nalazi se Ustav, gotovo svetinja zbog izuzetnih garancija sloboda koje je ponudio jednom novom svetu, različitom od starog. S druge, ideja da Sjedinjene Države predstavljaju svetionik čija svetlost treba da obasja čitav kontinent kroz „manifestnu sudbinu“, a potom i ostatak sveta kroz „doktrinu otvorenih vrata“. Drugim rečima, američku spoljnopolitičku tradiciju dugo su oblikovala dva međusobno suprotstavljena načela: izuzetnost i univerzalizam.
Kada je 2015. objavio kandidaturu za predsednika, Tramp se svrstao na stranu američkog izuzetništva, u njegovoj izolacionističkoj varijanti. Napadao je republikanske rivale zbog podrške invaziji na Irak 2003. godine, obećavao obnovu odnosa sa Rusijom i dovodio u pitanje svrhu postojanja zapadnog vojnog saveza kakav je NATO. Na kraju svog prvog mandata, 2020. godine, mogao je da se pohvali da za četiri godine u Beloj kući nije započeo nijedan rat. Kada se pet godina kasnije vratio na vlast, činilo se da se ta logika povlačenja nastavlja. Jedan od prvih strateških dokumenata nove administracije naglašavao je: „Vreme kada je Bliski istok određivao američko strateško promišljanje, srećom, ostalo je iza nas.“
Pa ipak, samo između juna 2025. i juna 2026. godine Sjedinjene Države napale su Jemen, Iran, Siriju i Somaliju, bombardovale Nigeriju, kidnapovale predsednika Venecuele, uvele energetsku blokadu Kubi i potopile brojne male brodove sa njihovim posadama u Karipskom moru. Kako objasniti tako dramatičan zaokret? I kakve posledice on može imati po američku imperiju? Uprkos svim naglim obrtima koji naizgled određuju Trampovo spoljnopolitičko ponašanje, američka spoljna politika i dalje počiva na dubokim strukturnim kontinuitetima. Bez uticaja različitih interesnih grupa – kako unutrašnjih, tako i spoljnjih – teško je objasniti kako je političar koji je obećavao da neće voditi nijedan „glupi rat“ na kraju pokrenuo upravo onaj koji su svi njegovi prethodnici, uključujući i neokonzervativce, odbijali da započnu.
Islamska Republika nalazi se na nišanu Sjedinjenih Država još od 1979. godine, kada je zbačen šah Reza Pahlavi. On je na vlast došao 1953, nakon državnog udara koji su protiv demokratski izabranog premijera Mohameda Mosadeka organizovale američke i britanske obaveštajne službe, da bi ga dvadeset šest godina kasnije oborila Islamska revolucija. Sankcije koje je predsednik Džimi Karter uveo posle zauzimanja američke ambasade u Teheranu ostale su na snazi gotovo bez prekida. Dodatno su pooštrene početkom ovog veka za vreme Bila Klintona i Džordža Buša Mlađeg. Barak Obama nastavio je istim putem, prepolovivši iranske prihode od izvoza nafte, da bi potom ponudio ublažavanje sankcija u zamenu za ograničavanje iranskog nuklearnog programa, koji bi bio pod strogim nadzorom Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Takav sporazum potpisan je 14. jula 2015. između stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Nemačke i Evropske unije. Međutim, samo tri godine kasnije Donald Tramp ga je jednostrano raskinuo i pokrenuo kampanju „maksimalnog pritiska“ na Iran, koju je njegov naslednik Džozef Bajden nastavio. Uprkos tome, evropske države su se pozvale na to da Iran ne poštuje sporazum koji su prethodno prekršile upravo Sjedinjene Države, kako bi i same 2025. ponovo uvele sankcije.
Američke metode ekonomskog rata, godinama usavršavane s ciljem promene režima u Iranu, kroz sistem primarnih i sekundarnih sankcija, ujedinile su ne samo dve najveće američke političke stranke, već i njihove evropske saveznike. Takva saglasnost mogla bi se čak nazvati svojevrsnim (…)
