Posmatrano u svetlu prvobitnih ciljeva Moskve i pet vekova ruske dominacije nad Ukrajinom, Kijev je ostvario pobedu koja bi mogla da otvori put trajnom mirovnom sporazumu. Suprotno gotovo svim očekivanjima, Ukrajina je uspela da zaustavi rusku ofanzivu, zadrži kontrolu nad oko 80 odsto svoje teritorije, ojača nacionalni identitet i učvrsti svoje zapadno usmerenje, istovremeno stvarajući uslove za moguće pristupanje Evropskoj uniji. Međutim, to nije potpuna pobeda. Ona bi podrazumevala ponovno zauzimanje svih teritorija koje je Rusija okupirala od 2014. godine, cilj koji je vojno nedostižan. Zapadni komentatori koji danas tvrde da je Ukrajina „preokrenula tok rata“ i da joj trenutna „dinamika“ omogućava da iz sukoba izađe sa još povoljnijim ishodom zanemaruju stvarnost na terenu.
Kombinovana upotreba dronova, mina i satelitskog izviđanja sprečila je rusku vojsku da koncentriše snage potrebne za odlučujući proboj. Rat na kopnu zato se pretvorio u iscrpljujući sukob u kojem se male grupe vojnika sa obe strane bore za kontrolu nad veoma ograničenim delovima teritorije, često samo privremeno. Međutim, isti faktori koji su zaustavili rusko napredovanje istovremeno ograničavaju i sposobnost Ukrajine da izvede veliku kontraofanzivu.
Zapadni akteri koji od mirovnog sporazuma očekuju trajne i apsolutne garancije protiv svake buduće ruske agresije pokazuju nerazumevanje osnovnih strateških činjenica. Istorija ne poznaje trajne garancije, a u ovom slučaju one bi mogle biti ostvarene jedino potpunim uništenjem ruske države. Upravo da bi sprečila takav scenario, Moskva raspolaže ogromnim nuklearnim arsenalom.
Ukoliko primirje između Sjedinjenih Država i Irana potraje, administracija Donalda Trampa mogla bi da obnovi pregovore sa Rusijom i postavi temelje održivog mira. Učešće Evrope pritom bi bilo od presudnog značaja, jer jedino evropske države mogu da ponude dovoljno privlačne ustupke kako bi obe zaraćene strane odustale od svojih međusobno nepomirljivih zahteva. Nemačka, Poljska i još neke članice oštro su kritikovale inicijativu predsednika Evropskog saveta Antonija Košte da otvori diplomatski kanal sa Moskvom. Međutim, upravo je u interesu Evrope da mu se omogući da nastavi tim putem.
Često se može čuti tvrdnja da „Rusija odbija pregovore“. To je besmislica. Kremlj i Bela kuća pregovaraju već godinu dana. U međuvremenu je Rusija značajno ublažila zahteve koje je iznosila u junu 2024. Kada je reč o naoružanju, jedino ograničenje na kojem i dalje insistira odnosi se na rakete dugog dometa sposobne da pogađaju ciljeve duboko na ruskoj teritoriji. Moskva više ne traži ni da se ukrajinske snage povuku iz Zaporoške i Hersonske oblasti, koje formalno smatra svojim, iako ih kontroliše samo delimično. Najzad, priznaje i pravo Ukrajine da pristupi Evropskoj uniji.
Između podsticaja i odvraćanja
Postepeno odustajanje od pojedinih ključnih zahteva nije posledica nekakvog moralnog preobražaja Kremlja. Ono jednostavno odražava činjenicu da ruske snage ni posle četiri godine rata nisu uspele da ostvare odlučujuću pobedu niti da slome otpor ukrajinskog naroda. Istovremeno, ruska vojska pretrpela je velike gubitke. Uprkos izdašnim novčanim podsticajima, broj dobrovoljaca spremnih da se prijave nastavlja da opada. Privreda zemlje suočava se sa sve ozbiljnijim problemima, dok zamor od rata postaje sve izraženiji, iako ni u Rusiji ni u Ukrajini još nije prerastao u spremnost na kapitulaciju. Čak i unutar ruskih elita sve je više glasova koji zagovaraju brzo postizanje mira.
U stvarnosti je upravo Evropska unija do sada „odbijala pregovore“, uslovljavajući njihovo otpočinjanje time da Moskva prethodno pristane na bezuslovni prekid vatre. (…)
