U Lenicu, manje od sat vremena severno od Berlina, kao da je vreme stalo. Usred šume, kaldrmisane ulice vode ka vilama okruženim brezama. Na ulazu u ulicu Ernsta Telmana, vođe Komunističke partije Nemačke (KPD), ubijenog u koncentracionom logoru Buhenvald u avgustu 1944, spomen-obeležje čuva uspomenu na žrtve nacizma. Na raskrsnici ulica Fridriha Volfa i Magnusa Hiršfelda, ploča podseća na Džulijusa i Etel Rozenberg, bračni par optužen da je Sovjetskom Savezu prosledio dokumente o izradi atomske bombe i pogubljen u Sjedinjenim Državama 19. juna 1953. Kao i druga mesta u nekadašnjoj komunističkoj Nemačkoj, Lenic je odoleo talasu preimenovanja ulica i trgova koji je usledio nakon pada Berlinskog zida. U ulici koja nosi njegovo ime nalazi se Muzej Fridriha Volfa, dok ulica Magnusa Hiršfelda vodi do nekadašnjeg jevrejskog sanatorijuma, osnovanog 1900. godine, koji su nacisti opustošili tokom pogroma Kristalne noći, 9. novembra 1938, zajedno sa jevrejskim radnjama, sinagogama i drugim mestima okupljanja zajednice.
Po završetku rata, kada je Crvena armija stigla u selo, većina kuća bila je napuštena. Lekaru i dramskom piscu Fridrihu Volfu, koji se vratio iz izgnanstva u Sovjetskom Savezu, okupacione vlasti dodelile su jednu od njih. U njoj je živeo sve do smrti 1953. godine. Pre njega su se vratili njegovi sinovi, Konrad, budući veliki reditelj DDR-a, po kome danas ime nosi Filmska škola u Babelsbergu, u Potsdamu, i Markus, potonji šef spoljne obaveštajne službe, „Karla“ iz romana Džona le Karea.
Poput Volfa, i lekar i seksolog Magnus Hiršfeld bio je primoran na izgnanstvo zbog rasnih zakona Trećeg rajha. Bio je dvadeset godina stariji i nikada se nije vratio u Nemačku. Umro je u Nici 1935. godine. Ne zna se ko je predložio da jedna ulica ponese njegovo ime, ali se može pretpostaviti da je inicijativa potekla od Volfa. Veze između dvojice lekara lako su razumljive: obojica su u Nemačkoj pre 1933. vodila pionirske borbe. Dok se Hiršfeld zalagao za dekriminalizaciju homoseksualnosti i ukidanje paragrafa 175 Krivičnog zakonika, kojim je ona bila kažnjavana, Volf se borio protiv paragrafa 218, koji je sankcionisao abortus. Uvedene 1871. novim krivičnim zakonikom, te odredbe izražavale su težnju države da kontroliše ljudska tela. Carstvo čiji je kancelar bio Oto fon Bizmark nije bilo jedino sa takvim zakonima, ali je Nemačka bila među prvim zemljama u kojima je organizovana borba protiv njih. Hiršfeld i Volf imali su saveznika u socijaldemokrati Augustu Bebelu, jednom od predvodnika borbe protiv antisemitizma i autoru znamenitog manifesta za emancipaciju žena, Žena i socijalizam iz 1879, koji je potpisivao sve peticije za ukidanje pomenutih paragrafa.
Hiršfeld i njegovi saradnici osnovali su 1919. godine u Berlinu Institut za seksologiju, naslednika Naučno-humanitarnog komiteta, osnovanog 1897. u odbranu homoseksualaca. Otvaranje instituta bilo je zvanično, ali mu štampa nije posvetila mnogo pažnje. Osim podatka da je svečanost počela recitalom Lea Golanina, budućeg kantora velike berlinske sinagoge u Oranijenburgerštrase, o njenom toku malo se zna, jer su nacisti u maju 1933. opljačkali institut i uništili njegove arhive. Komitet iz kojeg je institut nastao već je mogao da se pohvali pismom upućenim parlamentu 1904. godine, koje je potpisalo 750 direktora gimnazija i 2.800 lekara, čestitajući mu na borbi koju vodi. U knjizi Homoseksualci Berlina. Treći pol, koju je upravo bio objavio, Hiršfeld je, iz opreza tada neophodnog, naglasio da ne namerava da veliča homoseksualnost: „Dolazim do često izricanog straha da bi popularni spisi o takvoj temi mogli doprineti širenju homoseksualnih običaja. Ta opasnost ne postoji: odviše su velike prednosti normalne polne ljubavi [sic], a da pomenem samo jednu, radosti porodičnog života koje tako snažno privlače svako ljudsko srce. Odviše su velike i nesreće koje proizlaze iz homoseksualnih sklonosti.“ Veliki grad video je kao utočište: „Malo je verovatno da se u Berlinu rađa više homoseksualaca nego u nekom malom gradu, ali oni tamo mogu da žive ‘manje vidljivo’, pa samim tim i mirnije. U velikom gradu pojedinac lakše izmiče kontroli okoline nego u kakvoj provincijskoj zabiti, gde se sve, i čula i duh, sužava…“. Teško je ne povući paralelu sa slobodom koju će Berlin, odnosno njegov zapadni deo, pola veka kasnije ponovo pružiti trans osobama, kako je to opisala umetnica i aktivistkinja Nora Ekert.
Nastavljajući aktivistički rad Komiteta, Institut je istovremeno svojim istraživanjima omogućio seksologiji da stekne status naučne discipline. Zastupao je stav da homoseksualnost nije seksualna devijacija, već drugačiji oblik seksualnosti, kao i Hiršfeldovu tezu da se polni identitet više nalazi u glavi nego u telu. Sprovodila su se istraživanja koja su dovodila u pitanje binarnu podelu polova i otvarala put razmišljanjima o transidentitetu. Teorija interseksualnosti posebno je razmatrana kroz slučaj Karla M. Bera, muškarca koji je pri rođenju, zbog neodređenih polnih karakteristika, bio upisan kao žena. Još 1906. godine, zahvaljujući pomoći Hiršfelda i njegovog kolege Ivana Bloha, berlinski advokat Semi Groneman uspeo je da izdejstvuje promenu građanskog statusa, čiji je Ber verovatno bio prvi korisnik u Nemačkoj. Podstaknut da svedoči o sopstvenoj patnji, Ber je 1907, pod pseudonimom N. O. Body, objavio knjigu Devojačke godine jednog dečaka, koja je doživela toliki uspeh da je pre Prvog svetskog rata štampana u sedam izdanja.
Ovaj slučaj podseća na priču o Erkilin Barben, koju je Mišel Fuko pronašao u medicinskim arhivama XIX veka. Erkilin je živela u uzajamnoj i srećnoj ljubavnoj vezi sa jednom mladom ženom, sve dok, u strahu od sumnji koje je njihov odnos izazivao, nije poverila verskim vlastima svoje nedoumice o polnom identitetu. Posle lekarskog pregleda bila je primorana da promeni građanski status i, pod imenom Abel Barben, napusti partnerku i rodni kraj i preseli se u Pariz. Ne uspevajući da podnese novi položaj, koji je doneo društveni pad, usamljenost i siromaštvo, na kraju je izvršila samoubistvo.
Slučaj N. O. Bodyja, odnosno Bera, još više nego na Erkilin Barben podseća na An Grandžan, koju Fuko takođe pominje u svojim predavanjima na Kolež de Fransu početkom 1975. godine. O ovoj osobi, rođenoj kao žena, koja je živela kao muškarac i stupila u brak sa ženom, znamo zahvaljujući podnesku advokata Vermeja, koji ju je branio 1765. godine. Njena sudbina poslužila je kao inspiracija za film Žan-Kloda Monoa Jednog dana devojka (Un jour fille, 2023), u kojem Tibo de Montalamber, izvanredan u ulozi advokata, izgovara govor zapanjujuće savremenog tona. Ber je, nakon svoje tranzicije, imao više brakova. Kako je kasnije otkrio berlinski istoričar Herman Simon, bio je jevrejskog porekla i radio je kao socijalni radnik Jevrejske zajednice u Berlinu, nakon što se još pre tranzicije borio protiv trgovine mladim Jevrejkama iz istočne Evrope. Bežeći od pogroma i privučene Berlinom, one su često završavale u rukama makroa. Ber je Berlin napustio tek 1938, pošto ga je Gestapo uhapsio i mučio. Tada je otišao u Palestinu, a umro je u Izraelu 1956. godine.
Ucene i samoubistva
Sve dok mu Hiršfeld nije potvrdio da je muškog pola, Ber je verovao da je žena i patio zbog svoje privlačnosti prema ženama. Takva patnja nije bila nimalo iznenađujuća u društvu koje je, iako se paragraf 175 odnosio isključivo na muškarce, osuđivalo i seksualne odnose među ženama. Pored toga, iako nije imao ni menstruaciju ni grudi, već promukao glas i bradu, kako je mogao i da pomisli da pripada drugom polu od onog koji mu je pripisan pri rođenju, u vremenu i sredini (…)
