U iscrpljenoj Havani, usred četvrti Vedado, jedna sveže obnovljena tirkizna kuća odmah privlači pažnju. Dve voćke prave hlad u dvorištu. Ljuljaška razvedrava travnjak od veštačke trave. Zatamnjena stakla na fasadi štite privatnost stanara. Sedeći u invalidskim kolicima, veoma stara žena razgovara sama sa sobom gledajući u ulazna vrata. Ona je jedna od korisnica doma TaTamanía, prvog privatnog doma za stare otvorenog na Kubi u proleće 2026. godine. Sve do tada revolucija je zabranjivala ovakve ustanove. Međutim, poslednjih godina javni domovi za stare zapali su u duboku krizu zbog hroničnog nedostatka sredstava.
Jadira Alvarez, nekadašnja pedijatrica, i njen suprug, informatičar, osnovali su ovu mipyme. Ta skraćenica označava mala i srednja preduzeća čije je osnivanje država dozvolila 2021. godine i kojih je od tada niklo na hiljade. Posle pandemije kovida 19 Havana je odlučila da liberalizuje privredu, nadajući se da će tako sprečiti njen potpuni slom pod udruženim dejstvom američkog embarga, uvedenog još 1962. godine, politike „maksimalnog pritiska“ koju je Donald Tramp vodio tokom svog prvog mandata - sa čak 243 prinudne mere protiv ostrva - zdravstvene krize i monetarne reforme koja je izazvala eksploziju inflacije. Do tog prvog zaokreta dolazi upravo u trenutku kada najveći protestni talas još od 1959. godine ozbiljno potresa vlast, koja na demonstracije odgovara oštrom represijom.
Od povratka republikanskog predsednika u Belu kuću 2025. godine, Vašington više nego ikada drži Havanu na nišanu. Tramp je u više navrata obećao da će „preuzeti“ ostrvo. Dana 29. januara 2026, svega tri sedmice nakon što je od venecuelanskih vlasti — koje su opstale na vlasti posle otmice predsednika Nikolasa Madura — izdejstvovao obustavu svih isporuka nafte Kubi, izjavio je da ta zemlja predstavlja „neuobičajenu i izuzetnu pretnju (...) nacionalnoj bezbednosti i spoljnoj politici Sjedinjenih Država“. Nijednoj državi više nije dozvoljeno da Kubi prodaje ili isporučuje naftu i naftne derivate, ukoliko ne želi da se izloži američkim carinama. Ekonomski, trgovinski i finansijski obruč nastavlja da se steže kako se širi spisak sankcija koje uvodi Vašington: od 1. maja one pogađaju kubanske zvaničnike optužene za „teška kršenja ljudskih prava“, ali i svaku državu, pojedinca ili kompaniju koja posluje sa Havanom ili njenim preduzećima. Nekoliko dana kasnije, 20. maja, američko Ministarstvo pravde podiglo je optužnicu protiv Raula Kastra zbog „zavere s ciljem ubistva državljana Sjedinjenih Država“, u vezi sa slučajem Braća u pomoć (Hermanos al rescate), koji datira još iz 1996. godine.
Trampova strategija sastoji se u gušenju državnog monopola kako bi kubanske vlasti bile primorane da dopuste razvoj privatnog sektora vođenog logikom profita. Za privredu koja je do tada bila među najetatizovanijima na svetu to predstavlja istorijski potres. Agrarna reforma iz 1959, velika nacionalizacija šezdesetih godina i „revolucionarna ofanziva“ iz 1968. - kada su vlasti u Havani podržavile i poslednje male privatne radnje na ostrvu - dovele su do krajnje centralizovanog sistema i stvorile birokratiju podjednako razgranatu koliko i parališuću. Zajedničko dejstvo embarga, pooštravanja sankcija od kraja 2010-ih i tog centralizma teško pogađa stanovništvo. Daleko od geopolitičkog nadmetanja između sopstvene vlade i vodeće svetske sile, Kubanci pokušavaju da prežive najtežu ekonomsku i društvenu krizu od revolucije naovamo. Svakodnevno trpe višesatne nestanke vode i struje. Javni prevoz gotovo da se raspada, zdravstveni sistem kolabira, cene nezaustavljivo rastu, dok strane kompanije napuštaju zemlju pod pritiskom američkih sankcija. Turizam, jedna od ključnih privrednih grana, praktično je stao. Broj posetilaca pao je sa 4,2 miliona u 2019. na manje od 360.000 tokom prve polovine 2026. godine. U takvim okolnostima liberalizacija privrede istovremeno se nameće kao poslednja mogućnost da se zemlja snabde osnovnim dobrima i kao uvod u jedno novo doba.
Kao proizvod centralizovanog sistema, holding Grupo de Administración Empresarial SA (Gaesa) nalazi se među subjektima koje je Vašington stavio pod sankcije. Osnovali su ga Raul Kastro i Revolucionarne oružane snage (FAR) početkom devedesetih godina, u vreme „specijalnog perioda u miru“ koji je usledio nakon raspada Sovjetskog Saveza i završetka Hladnog rata. Sve do smrti 2022. godine njime je rukovodio Luis Alberto Rodrigez Lopes-Kaljeha, bivši Kastrov zet. Holding kontroliše desetine preduzeća u turizmu (Gaviota), finansijama (Rafin, Banco Financiero Internacional), maloprodaji (Cimex), uvozu i izvozu, transferima novca, građevinarstvu, ribarstvu i mnogim drugim sektorima.
Delimična dolarizacija privrede?
Dobar deo kubanske javnosti danas ovaj konglomerat doživljava kao finansijsku ruku vojske i političke vlasti. Posebno mu se zamera što je izgradio i u potpunosti finansirao veliki broj luksuznih hotela - oko pedeset od 2016. godine, od kojih su danas gotovo svi prazni zbog ekonomske krize i američkih sankcija - među njima i Iberostar Selection, poznatiji pod nadimkom Torre K (Kula K). Otvaranje ove ogromne staklene zgrade od četrdeset četiri sprata 2025. godine, usred četvrti punih oronulih zgrada, izazvalo je ogorčenje stanovnika. Mnogi Havanci ne razumeju kako je, uprkos embargu, bilo moguće dopremiti sav građevinski materijal potreban za hotel sa pet zvezdica, niti čime se mogu opravdati toliki izdaci. „To je besmislica“, ljutito kaže jedan stanovnik tog kraja. „To je simbol prezira naših vlasti, zaboden usred grada. A primorani smo da ga gledamo, jer se vidi iz gotovo cele Havane!“ U martu ove godine vlasti su odlučile da zatvore hotel, koji je, uprkos gotovo potpunom izostanku turista, svake večeri bio osvetljen dok je ostatak grada tonuo u mrak zbog nestanaka električne energije.
Vlada je, sa svoje strane, stala u odbranu holdinga u listu Granma 2. juna: „U Gaesi nema ničeg tajnog, nisu je osmislile elite, a još manje je nastala kao projekat bogaćenja nekolicine.“ U istom saopštenju navodi se da je dobit reinvestirana „u termoelektranu Lidio Ramón Pérez“ u provinciji Olgin, kao i „u obnovu poliklinika, centara porodične medicine i škola“.
Da li američki predsednik i njegov državni sekretar Marko Rubio računaju na „pobune gladnih“ kako bi saterali vlast u ćošak, pa čak i izazvali njen pad? Suočena sa bezizlaznom situacijom i sve otvorenijim pretnjama Vašingtona vojnom intervencijom, Havana je u junu usvojila 176 mera „ekonomskih i društvenih transformacija“. Taj plan predstavlja pravi kopernikanski obrt. Trgovina, usluge, poljoprivreda, proizvodnja, energetika... ukratko, kapitalizam se ponovo uvodi u čitav niz privrednih grana. Među merama koje je predstavio premijer Manuel Marero Krus nalaze se učešće stranog kapitala u trgovinskom sektoru, osnivanje privatnih banaka i kreditnih ustanova, kao i otvaranje deviznih računa za građane. Vlada namerava i da uvede delimičnu dolarizaciju privrede i otvori put pretvaranju državnih preduzeća u privredna društva.
Država sužava svoju ulogu i opseg delovanja, odričući se monopola u energetskom (…)
