Nekada su veliki trenuci emancipacije nastajali na krvavoj kaldrmi barikada; danas izbijaju na površinu u sumornoj atmosferi parkinga tržnih centara. U julu 2024. godine, u malom gradu Ormskirku, u srcu engleske grofovije Lankašir, kompanija za upravljanje parkingom ParkingEye izriče Lorenu Kolu spornu novčanu kaznu. Uz pomoć ChatGPT-ja, vozač ulaže žalbu i odbija da plati traženih 60 funti (oko 70 evra). Sud na kraju presuđuje u njegovu korist i dosuđuje mu 462 funte odštete.
Za Karla Marksa, Lankašir je bio zemlja pamuka. Mesto gde su radnici prvi put „uložili“ svoje znanje u mašine, da bi im se ono potom vratilo kao sila koja im je postala strana. Dva veka kasnije, model veštačke inteligencije - dakle mašina obučena na ukupno nagomilanoj inteligenciji čovečanstva - omogućava jednom čoveku da deo sopstvenog života otrgne iz kandži jednog drugog, malog Levijatana.
Kol je samo jedan od pripadnika rasute vojske iz senke: stanara koji se bore protiv nesavesnih vlasnika nekretnina, migranata koji osporavaju odluke vlasti ili pacijenata koji se suprotstavljaju osiguravajućim društvima. Daleko smo, naravno, od revolucionarnog epa. Ali bilo bi pogrešno potceniti domašaj takvih postupaka.
Na levici je presuda već uglavnom doneta: veštačka inteligencija znači globalni plagijat, klimatsku katastrofu i špekulativni balon. Treba joj se suprotstaviti, zaustaviti je ili je podruštviti. A ipak, ona predstavlja najveću priliku koja se socijalizmu ukazala u poslednjih sto godina, ali i najveću opasnost koja mu preti.
Ta opasnost je očigledna. Veštačka inteligencija pruža mogućnost delovanja u svetu koja je podjednako zavodljiva koliko i veštačka, gušeći svaki revolucionarni impuls ljubaznim pitanjem: „Mogu li danas još nekako da vam pomognem?“ Uostalom, čemu služi levica ako svako može da ospori nepravdu sedeći za tastaturom ili sa telefonom u ruci? Odbacujući privlačnost veštačke inteligencije kao puku „lažnu svest“, levica sama sebi potpisuje smrtnu presudu.
Nažalost, drug ChatGPT je istovremeno i doušnik. Pitanja koja su Lorenu Kolu omogućila pobedu protiv kompanije ParkingEye postaju deo modela veštačke inteligencije. Kao i rad radnika iz Lankašira nekada, i ona se pretvaraju u depozit. Model je usvojio Kolovu dovitljivost i zahvaljujući njoj postao još sposobniji, dok stanovnici oko tog parkinga nisu nasledili baš ništa. Svaka pobuna započeta jednim promptom - uputstvom upućenim veštačkoj inteligenciji - mora zato uvek da kreće ispočetka.
Upravo se tu otvara suštinsko socijalističko pitanje: kako svima vratiti znanje koje je pohranjeno u generativnoj veštačkoj inteligenciji? Kako ga pretvoriti u zajedničku sposobnost, umesto da ostane zaključano u sefovima nekolicine vlasnika?
Socijalizam se tradicionalno predstavljao kao najbolji tumač kapitalizma. Buržoasko obećanje slobode shvatao je krajnje ozbiljno. Njegovi predstavnici u XIX veku dobro su znali da kapitalisti iza zatvorenih vrata pripremaju gozbu. Umesto da je bojkotuju, oni su razvalili vrata. I ustanovili da taj sistem nije u stanju da posluži onoliko obroka koliko obećava. Takav pristup počivao je na danas gotovo zaboravljenoj ideji: kapital treba suočiti sa onim što nedostaje na današnjem jelovniku, a ne na onom od prekjuče.
Dva puta ka emancipaciji
Današnja levica ostala je vezana za stara obećanja - slobodu, bratstvo i pravdu - dok kapitalizam u međuvremenu na jelovnik stavlja sasvim drugo jelo: sposobnost da se deluje, stvara i uči. Protestantska etika obećavala je buduću slobodu u zamenu za potčinjavanje mašinama; veštačka inteligencija obećava slobodu odmah, upravo zahvaljujući mašinama.
Ako levica u tome ne prepoznaje priliku, to je zato što se tvrdoglavo drži suviše uskog shvatanja rada. Opsednuta zaposlenjem, platom, deprofesionalizacijom i pregovaračkom moći, ona veštačku inteligenciju pre svega vidi kao novu epizodu u dugoj istoriji sukoba rada i kapitala.
A ipak, njena sopstvena tradicija sadrži mnogo širi pojam rada. Rad nije samo napor uložen u korist kapitaliste; on je i ljudska delatnost kao stvaralačka sposobnost koja se taloži u alatima i mašinama, u jeziku i pravilima.
Tom dvostrukom razumevanju rada odgovaraju i dva puta ka emancipaciji. Prvi je politika raspodele, koja se pita ko će dobiti šta. Drugi je politika nasleđa, koja se bavi onim što ostaje i prenosi se dalje. Prva nastoji da oslobodi rad od kapitala na dobro poznatom terenu plata, radnog vremena i kolektivnog pregovaranja. Druga želi da ljudsku delatnost otrgne diktatu zakona vrednosti uvećavajući naše sposobnosti delovanja, pre svega kroz tehnologiju i predmete. Reč je o nasleđu zato što sposobnosti pohranjene u stvarima nadživljavaju one koji su ih stvorili: one se gomilaju poput zajedničke baštine. Ko će biti upisan u testament? O tome odlučuju politički odnosi snaga.
Tokom čitavog jednog veka levica je prednost davala politici raspodele, ostavljajući tek sporedno mesto onome što Manifest Komunističke partije naziva „slobodnim razvojem svakog pojedinca“. Upravo je veštačka inteligencija, doduše u izobličenom obliku, proizvod tog ideala: ona, u službi kapitala i u dosad nezamislivim razmerama, ostvaruje stari san o uvećanim ljudskim sposobnostima.
Zato nas ona, sasvim neočekivano, vraća nekim od temeljnih marksističkih pitanja. Na primer: šta se događa sa našim sposobnostima kada jednom budu ugrađene u stvari? Ko treba da se organizuje kako bi ih ponovo prisvojio?
Nadovezujući se na Fridriha Hegela, Marks taj proces kojim nešto prelazi iz unutrašnjosti u spoljašnji svet naziva „opredmećenjem“ (objectivation). To je ono što bismo mogli nazvati odlaznim putem. Raditi znači iznositi sebe izvan sebe: ljudske sposobnosti utelovljuju se u stvarima, dok se ljudi oblikuju upravo kroz ono što stvaraju. Te sposobnosti mogu steći materijalnu autonomiju, pretvarajući se u alat, znanje ili kulturu; ali mogu poprimiti i formalnu autonomiju, pri čemu su njihovi tvorci osuđeni da im se suprotstavljaju kao sili koja im je postala strana. Razlika zavisi od onoga što bismo mogli nazvati povratnim putem: od društvenih odnosa koji te iste sposobnosti vraćaju njihovim stvaraocima.
One, međutim, nikada ne ostaju nepomične. Ono što je jednom ugrađeno u stvari uvek se na ovaj ili onaj način vraća u društveni život. Pod vlašću kapitala taj povratak poprima izobličen oblik: na tržištu se ljudske sposobnosti vraćaju kao roba, a u procesu proizvodnje kao naređenja koja treba izvršavati. U doba tejlorizma štoperica je radnicima otimala njihovo prećutno znanje da bi im ga potom vratila, preobraženo u skup instrukcija.
Veštačka inteligencija predstavlja samo najnoviju etapu u toj istoriji. Šta nam ona danas vraća? Više ne robu niti zapovesti, već samu sposobnost delovanja: u obliku saveta, reči, strategija, procena i inicijativa. Ali i dalje pod vlašću kapitala. Zato se te nove sposobnosti rađaju u izobličenom obliku: zatvorene u privatno vlasništvo, odvojene od svojih tvoraca, od konteksta i svake odgovornosti, da bi potom bile iznajmljivane upravo onima koji su ih stvorili, uz mesečnu pretplatu.
Kako bi taj depozit mogao da se svojim stvaraocima vrati na drugačiji način? U tom pogledu Marks nam ne pruža mnogo pomoći. Premda je izvanredno analizirao odlazni put - prenos živog rada u predmete i mašine - nije razradio povratni put.
Njegovi naslednici jesu pokušali da popune tu prazninu. Sovjetski teoretičari delatnosti Lav Vigotski i Aleksej Leontjev u prisvajanju su videli pokretačku snagu razvoja, pokazujući kako svako dete nasleđuje sposobnosti koje su prethodne generacije ugradile u oruđa i jezik. Nemačka kritička psihologija otišla je korak dalje: prema Klausu Holckampu, krajnji ishod učenja jeste Handlungsfähigkeit, odnosno povećanje sposobnosti delovanja. U Brazilu je pedagog Paulo Freire nastojao da iz svakodnevnog života seljaka prikupi „generativni“ rečnik kako bi im ga vratio kao političko oruđe.
Nažalost, niko od njih nije uspeo da taj mehanizam povratka ukotvi u političku ekonomiju. Upravo je to zadatak koji danas stoji pred levicom, a koji ona, za sada, uporno odbija da preuzme. Mnogo spremnija da reguliše budućnost nego da je prisvoji, ona, kao i uvek, traži poreze, propise i moratorijume za veštačku inteligenciju. I pritom nastavlja da zaobilazi ključno pitanje: da li se moć pohranjena u tim sistemima njihovim stvaraocima vraća kao zajednička, trajna i promenljiva sposobnost ili se, naprotiv, akumulira na vrhu, zarobljena u rukama digitalnih platformi?
Među najodvažnijima, Berni Sanders zahteva da se društvu vrate dividende koje stvara veštačka inteligencija: državni investicioni fond posedovao bi udele u najvećim kompanijama tog sektora. To jeste korak napred, ali ne bi promenio odnos između građana i mašina. Gospodin Kol bi verovatno bio bogatiji, ali bi u svojoj borbi i dalje ostao sam.
Drugi put emancipacije, onaj zasnovan na nasleđu, danas je gotovo zatrpan pod oblastima kulture, obrazovanja i socijalne zaštite. Ipak, on opstaje u ponekim slojevima koje tek treba otkopati, nekima sasvim plitkim, drugima gotovo nedostupnim. Da bi se ponovo pronašao, potrebno je kopati na tri mesta: u Švedskoj devedesetih godina, u torinskim fabrikama šezdesetih i na stranicama jednog brazilskog rukopisa koji nikada nije preveden na francuski. Svako od tih nalazišta donosi ono što drugima nedostaje: u Švedskoj instituciju koja je oblikovala jednu društvenu klasu; u Torinu metodu zahvaljujući kojoj su radnici uspeli da izraze ono što su znali, a da toga nisu bili svesni; u Brazilu teoriju kružnog procesa koja povratni put promišlja počev od samog depozita.
Devedesetih godina prošlog veka jedno staro pitanje socijalizma nakratko se ponovo našlo u središtu rasprava. Kako (…)
