Bilo je to 1943. Nekolicina nas terorista, hulja, hoću reći pripadnika Pokreta otpora, često je dolazila u veliku parisku zgradu na uglu avenije Žino i ulice Žirardon, tačno preko puta vrtova Mulen de la Galet. Kućepaziteljka je bila jedna od naših „poštanskih sandučića“, što znači da su kod nje neki naši prijatelji iz provincije ostavljali poruke. U velikom stanu na četvrtom spratu živela je Simon. Jednom se u njemu sastao Nacionalni savet otpora, posle čega smo dobili ozbiljno upozorenje: zbog svih naših neopreznosti, rečeno nam je, pretila je velika opasnost da to mesto bude razotkriveno. Kod Simon su se uvek skrivala trojica ili četvorica ilegalaca. Tamo smo i plesali kada bi stigle dve naše „kurirke“ iz provincije, od kojih je jedna imala oči boje lešnika, a druga oči boje okeana uz obalu jednog olujnog jutra. U stanu na petom spratu živeo je Luj Ferdinand Selin.
Jednom ili dvaput nedeljno u stanu na petom spratu okupljala se manja grupa kolaboracionista. Novinari lista Je suis partout, pisci, umetnici, sama krema kolaboracije. Oko jedanaest sati svi bi zajedno krenuli kućama. Na stepeništu bi se tada podigla silna graja. Selin bi ih ispratio do avenije Žino, a zatim bi još dugo stajali i razgovarali, smejali se i nadmetali u dosetkama, tačno ispod Simoninih prozora.
Najviše buke pravio je Ralf Supo, hitlerovski humorista, dorioista sa Monmartra, čovek koji je, čim bi se napio, potezao pištolj namenjen ubijanju golista.
Mi smo ih posmatrali iza zavesa u Simoninom stanu. Zatim bi se razišli. Selin bi se popeo na svom petom spratu, a na stepeništu bi se tada čuo tek sasvim tih šum.
Jedne letnje večeri, pošto smo u listu Je suis partout pročitali kratke vesti koje su denuncirale Pokret otpora još podmuklije nego inače, odlučili smo da ih likvidiramo.
Pošto smo bili ljudi od akcije, najpre smo razmotrili kako to izvesti. Fred je predložio da iz Simoninog prozora jednostavno spustimo granatu na aveniju Žino. I bum! Da govorimo kao Luj Ferdinand Selin, debeli Lobro (…)
