Plakati nastali u „narodnim radionicama“ pariske i lionske Akademije lepih umetnosti, kao i oni sa Festivala u Avinjonu, postali su sastavni deo kolektivnog sećanja na Maj 1968. godine. Kao na palimpsestu, preko njih se i danas ispisuju slike novih društvenih borbi. Ipak, politički plakat neprestano menja svoj izraz, prateći smenu generacija, tehnološke promene i nove društvene teme koje ga nadahnjuju
Policija je 27. juna 1968. upala u parisku Školu lepih umetnosti kako bi okončala okupaciju zgrade. Već mesec i po dana pojedini ateljei bili su pretvoreni u centre grafičke produkcije u službi najvećeg štrajka u istoriji zemlje. U njima je izrađeno više od trista plakata, dok je još gotovo dve stotine nastalo u dvadesetak sličnih radionica. Ti „narodni ateljei“ okupljali su desetine ljudi različitog porekla i iskustva: profesionalne slikare i grafičke dizajnere povezane oko nekoliko glavnih središta, pre svega škola lepih umetnosti u Parizu i Lionu i pariske Škole dekorativnih umetnosti; studente slikarstva i arhitekture iz svih umetničkih škola; ponekad nekog prijatelja sa medicine ili književnosti, partnerku glumicu ili model; profesionalne štampare koji su pomagali kad zapne; pripadnike domaće i međunarodne boemije angažovane u kantini ili redarskoj službi; radoznale štrajkače koji su dolazili da naruče plakate…
Iako je svako mesto imalo sopstvenu dinamiku i svoje odnose snaga, narodni ateljei ipak su činili koherentnu celinu, pre svega zahvaljujući formalnoj srodnosti koju su nametala tehnička ograničenja glavnog postupka štampe: sitoštampe. Osim same tehnike, povezivali su ih podrška društvenom pokretu, odbacivanje individualnog potpisa, neplaćeni rad, odsustvo prodaje, uz svega nekoliko izuzetaka, kao i odustajanje od izložbi, osim lepljenja plakata po ulicama i uporištima pokreta.
Ti plakati ubrzo preplavljuju zidove. Direktni i upečatljivi, podrugljivi ili ispisani radničkim parolama, deluju sasvim novo usred šarenila Latinske četvrti i Sen Žermen de Prea, u blizini fabrika Renoa u Bijkuru i Sitroena u Žavelu ili u industrijskom trouglu Levalloa, Anjera i Klišija. Tipografski plakati Opšte konfederacije rada (CGT), ma koliko bili odštampani na trakama jarkih boja, deluju gotovo strogo pored živopisnih sitoštampi sa jednostavnim crtežima i upečatljivim sloganima sastavljenim na brzinu.
Ali zamah pokreta nije zaustavljen policijskim intervencijama u školama lepih umetnosti u Parizu i Lionu, niti na univerzitetima. Na njihovim ruševinama niču desetine novih radionica. Jedna nastaje na tadašnjem Festivalu u Avinjonu, jednom od glavnih utočišta revolucionarnih aktivista, druga na „letnjem univerzitetu“ u Grenoblu; pojedine grupe prenose svoje iskustvo studentima u Londonu, umetnicima u Stokholmu i aktivistima komiteta za akciju vinogradara na jugu Francuske.
U septembru Pokret 11. maja pokreće svoj narodni atelje u Marselju, studenti arhitekture osnivaju radionicu u Nantu, dok jedna grupa bivših studenata pariske Škole lepih umetnosti, koja je utočište pronašla u prostorijama Ujedinjene socijalističke partije (PSU), nastavlja posao započet još tokom proleća. Zahvaljujući tim vezama, tehnika sitoštampe i praksa nastala u proleće 1968. prenose se na aktiviste brojnih organizacija.
Pošto je prošao naboj maja i juna 1968, plakati nastali u radionicama drugog talasa postajali su sve rečitiji. Više nisu mogli da računaju na eksplozivni politički kontekst koji je sam po sebi objašnjavao aluzije: ko je ministar na meti, kakve posledice nosi određeni zakon ili kakva se borba vodi u nekoj fabrici. Zato su plakati iz sedamdesetih godina često imali izrazito didaktički i mobilizatorski karakter, neretko se pretvarajući u kratke strip-priče. Vremenom su se ove grupe sve više udaljavale od formalnih uzora prvih radionica. Za osmišljavanje i štampanje bilo je više vremena, pa je i grafički izraz postajao manje direktan, a složeniji i promišljeniji. Mnoge radionice unapredile su svoj rad, pa čak i profesionalizovale delovanje, čime su stekle i šire tehničke mogućnosti: finiji otisak, fotografske rastere, velike formate, višebojnu štampu… Front likovnih umetnika (FAP) ili radionica Univerziteta u Vensenu, na primer, izrađivali su složenije likovne predloške u više boja. Sve češće se koristila i fotografija, kao i ofset štampa. Druge grupe, poput kolektiva Grapus, osnovanog 1970. godine, uopšte nisu štampale plakate, već su delovale pre svega u profesionalnom grafičkom okruženju.
Ta zanatska praksa izrade plakata u tehnici sitoštampe vremenom je počela da nestaje. Slabljenje revolucionarnog pokreta, profesionalizacija dela aktivista, ponovno centralizovanje (…)
