Sve počinje pričom o frižideru. Nastavlja se mirisom plana B. Pitanje glasi: kako se stiže od jednog do drugog?
Prvo kućni aparati, i podsetnik na prethodne epizode. Žan-Luk Melanšon vidi ono što svi mogu da vide: Evropski sistem centralnih banaka drži 20 procenata francuskog javnog duga, a ništa nije jednostavnije nego te obaveze poništiti. Dovoljan je potez pera, tačnije čin monetarnog stvaranja, što je u suštini isto. I to je uvek dobrodošlo rasterećenje. Ipak, treba pažljivo čitati metafore iz sveta kućnih aparata: „frižider" iz teksta ekonomista govori samo o „stavljanju na stranu", odnosno o prostom povlačenju državnih hartija od vrednosti sa sekundarnog tržišta, gde one inače hrane normativnu i disciplinsku moć investitora. Nove emisije duga bi i dalje beležile njihove ocene, sa svim posledicama po kamatne stope. Govoriti o poništavanju duga, što uostalom taj tekst i ne čini, sasvim je druga stvar. Dokaz za to nalazimo kad pređemo u drugi odeljak prodavnice: više ne frižider, nego spalionica.
Ova polemika je već jednom vođena, povodom duga nastalog tokom kovida, pa ne čudi što se sada vraćaju isti argumenti. Kaže se, na primer (Olivijer Blanšar), da je Banka Francuske, u stvari, mi sami. Ako joj nametnemo gubitke poništavanjem duga, mi sami sebi nanosimo štetu, ne shvatajući to. Tehnički gledano: zbog tog gubitka Banka Francuske će ostvariti manju dobit i srazmerno tome državi isplatiti manju dividendu, tako da će država na jednoj strani izgubiti ono što je verovala da je dobila na drugoj. Ali šta zapravo mislimo kada kažemo da je „Banka Francuske, mi"? I da li se bilansi centralne banke i države zaista mogu tek tako sabrati, kao da je centralna banka učesnik „istog statusa" kao i država? Banka Francuske nije običan učesnik, ona je, naprotiv, potpuno neuobičajen učesnik, jer sama ima moć da monetizuje sopstvene gubitke, ipso facto. Upravo taj deo „nas" izmiče opštem pravu, što je potencijalno prilično simpatično, ali i opasno ako toga nismo svesni. Zato i oni koji, u istom tonu, govore o dramatičnoj mogućnosti da je jednog dana treba „dokapitalizovati", jednako promašuju suštinu: izuzetnost same centralne banke i osnovna svojstva novca i monetarnog stvaranja na kojima taj izuzetak počiva.
U svakom slučaju, postavlja se pitanje čemu uopšte služi tekst koji, suprotno onome što mu pripisuju pojedini kritičari, pažljivo izbegava reč poništavanje i drži se isključivo faze frižidera. A to u trenutku kada centralna banka već drži 20 procenata francuskog duga, što znači da je frižider odavno uključen i da su vrata koja treba obiti bila prilično odškrinuta. Priznajmo da se ovde pravimo malo naivni, jer vrlo dobro znamo koliku korist taj tekst zapravo ima: da se, ne govoreći to previše otvoreno, pozove ne na frižider koji već postoji, nego na mnogo veći frižider, i, što je ovde ključno, da se u svoj svojoj opštosti postavi princip izuzimanja duga iz tržišnog prometa, kako bi se oslabila prinudna moć tržišta i kako bi se taj princip potom mogao primenjivati na sve šire i raznovrsnije načine.
Čudnovato, evropsko pravo uopšte nije toliko jednoznačno protiv finansiranja budžetskih deficita. Tačno je da član 123 propisuje da centralne banke iz Evropskog sistema centralnih banaka nemaju pravo da otvaraju kredite nacionalnim trezorima, kao i da im je zabranjeno direktno otkupljivanje njihovih dužničkih instrumenata. Kao i obično, suština je skrivena u detalju, u ovom slučaju u jednoj jedinoj reči: „direktno". Član 123 kaže da centralne banke nemaju pravo da se pojave na primarnom tržištu javnog duga, dakle prilikom same emisije, čime se izbegava neposredan susret trezora i centralnih banaka i održava posrednička uloga tržišta obveznica. Ništa im, međutim, ne brani da deluju na sekundarnom tržištu i tamo otkupljuju državne hartije od vrednosti, jer bi u suprotnom čitava ova polemika o frižideru bila besmislena. Isto tako, ništa ne određuje, a to je zaista ključna stvar, šta te banke smeju, ili ne smeju, da učine sa otkupljenim hartijama od vrednosti. Konkretno, ništa im formalno ne zabranjuje da ih „bace u vatru", odnosno da ih ponište. Iznenađujuća praznina, tim čudnija što je, izgleda, promakla čak i Nemcima. Činjenica ostaje: kada je reč o sudbini državnih hartija koje otkupi Evropski sistem centralnih banaka, postoji pravna praznina. A pravna praznina je prostor neodređenosti, otvoren za političku borbu da se razreši u ovom ili onom pravcu. Da li je moguće da se od frižidera stigne do spalionice?
U sadašnjem stanju stvari, sve evropske institucije jednodušno se opiru takvoj mogućnosti. Ko može da zamisli da bi pogermanjena Evropska centralna banka, Evropska komisija, pa i sama Nemačka, dopustile da se ta pravna praznina popuni na način koji bi toliko grubo prekršio duh čitave evropske monetarne konstrukcije: nema monetarnog finansiranja deficita. Borba da se član 123 nagne na pravu stranu, da mu se doda član 123bis koji bi precizirao pod kojim makroekonomskim uslovima i u kojoj meri bi Evropska centralna banka mogla da poništava javne dugove, obećava da će biti epska.
„Evropa kompromisa“, ili zemlja Snežne Kraljice
Kažu da za poduhvat nije neophodna nada. Upravo u tom duhu naziremo strategiju LFI (Nepokorne Francuske, stranka radikalne levice, prim. prev), koju je uzgred pomenula Klemans Gete (poslanica LFI, prm. prev) u gostovanju na Frans Interu, a potom je uz fanfare potvrdio Matju Pigas (milioner, posednik nekoliko medija, trgovac dugovima, koji se samoidentifikuje kao levičar, prim. prev): pregovaraćemo o „novim pravilima", iako se za sada ne precizira ni koja pravila, ni šta bi trebalo da obuhvati sam pregovor. U svakom slučaju, nećemo krenuti kao nesrećni Grci, s omčom oko vrata, oslanjajući se jedino na mešavinu razboritosti i dobre volje sagovornika. Naprotiv, pregovaraćemo tako što ćemo zategnuti odnos snaga, izgradnjom koalicije unutar same Evropske unije koja bi se zalagala za izmenu pravila, konkretno za blaže tumačenje člana 123, i za još ponešto. Uostalom, i mnoge druge države imaju interes za frižider, pa čak i za to da se od Evropske centralne banke zatraži otkup nešto krupnijeg modela, ili da mu se doda spalionica.
Blago rečeno, Matju Pigas veruje u tu „pregovaračku“ strategiju svom snagom: „Tako se Evropa oduvek gradila: kroz rasprave, pregovore, krize, kompromise i promene pravila.“ Podsetimo ga ipak da Evropska unija nema nameru da se stopi sa Narnijom ili sa zemljom Snežne Kraljice. Recimo mu čak i pomalo grubo: ova strategija nema apsolutno nikakve šanse. Da bi se i dalje verovalo u evropsku legendu o raspravama, pregovorima i kompromisima, potrebno je da se ne shvati kako jedinstvena valuta nije bila „još jedan korak“ u evropskoj izgradnji, nego korak kvalitativno sasvim drugačiji, nepovratan (osim u slučaju eksplozije) i radikalno različit od svih prethodnih: korak odricanja od suverenosti u dve ključne oblasti, novcu i javnim finansijama. Nemci su, sa svoje strane, savršeno dobro odmerili sav taj politički značaj. Upravo zato su na taj poduhvat pristali samo pod izričitim uslovom da konstrukcija u svemu poštuje njihova načela, koja su smatrali apsolutno nedodirljivim. Ispostavilo se da su ta načela zapravo bila načela samog neoliberalnog, tačnije ordoliberalnog duha vremena. Zato su ih ostale države članice, sa Francuskom na čelu, oduševljeno prihvatile, u mešavini slepila, gluposti i ideološkog saučesništva, uz svu blaženost na koju su francuski socijalisti bili navikli.
Ove osnovne činjenice treba imati na umu da bismo se uverili kako Nemačka, a s njom i čitav njen blok, nikada neće pristati na ozbiljnije odstupanje od načela kojima je, posle rata, dala gotovo egzistencijalni značaj. Nemačka je za druge zemlje skrojila ludu košulju, nametnula je Evropskoj uniji kao svoj sine qua non, i neće popustiti ni za dugme, ni za jednu rupicu na kaišu. Uzalud bi bilo polagati nadu u to što je Nemačka, pod Mercom, raskrstila sa sopstvenim „zlatnim pravilom". To pravilo, usvojeno 2009, u Ustav je upisalo, bezumno, gornju granicu od svega 0,35 procenata BDP-a za budžetski deficit, što je nešto sasvim drugo od nominalnih 3 procenta iz evropskih ugovora. Odustajanje od te granice od 0,35 procenata teško da se može nazvati razuzdanim provodom do zore. Taj raskid, u stvari, i nije pravi raskid. Utoliko manje ako se ima u vidu razlika između sloboda koje Nemačka dopušta sebi, uverena u sopstvenu suštinsku vrlinu, i onih koje je spremna da prizna drugima. Sasvim je izvesno da će raspojasani militarizam koji je zahvatio Uniju, a naročito Nemačku, usred naoružavanja (ne demografskog), navesti na popuštanje te lude košulje, ali sve ostalo jednako, to jest samo u jednom pravcu: u pravcu naoružane ruke.
Izuzeti finansiranje iz ruku tržišta
Van vojnih (…)
