Saudijska Arabija, Turska i Pakistan potpisali su 7. avgusta 2026. godine u Meki sporazum o uzajamnoj odbrani. Sporazum predviđa čvršću saradnju, razmenu obaveštajnih podataka, zajedničke vojne vežbe i bolju koordinaciju političkih i bezbednosnih zvaničnika u slučaju spoljne pretnje. Otvara i prostor za tešnju saradnju u vojnoj industriji, razvoju vojnih tehnologija i sajberbezbednosti. Potpisnice ga predstavljaju kao isključivo odbrambeni savez koji nije usmeren ni protiv jedne određene države. Njime, međutim, pre svega žele da zbiju redove pred dubokim promenama u regionalnom odnosu snaga, izazvanim ratom Sjedinjenih Država i Izraela protiv Irana i ekspanzionističkim planovima Tel Aviva.
Ovaj razvoj događaja potvrđuje da Bliski istok i njegovo neposredno okruženje, na raskršću Afrike, Azije i Evrope, ulaze u novo razdoblje svoje savremene istorije. Politički i strateški potresi koji se nižu od 2023. godine menjaju odnose snaga na prostoru koji su oblikovali ratovi i granice nametnute početkom prošlog veka.
Za vreme predsedničkog mandata Baraka Obame, od 2009. do 2017. godine, činilo se da se Sjedinjene Države povlače iz regiona ili da Bliski istok barem gubi mesto koje je dotad zauzimao u hijerarhiji prioriteta Vašingtona. Posle izbijanja „arapskih revolucija“ 2011. godine, takva politika doprinela je nastanku novih regionalnih odnosa i dotad nepoznatih oblika ekonomskog povezivanja.
Iran se, šireći svoj uticaj, tada nametnuo kao vodeća sila regiona. Njegova intervencija u Siriji 2012. godine privremeno je spasla režim saveznika Bašara el Asada. Delimičnu prevlast u Iraku omogućio mu je pad režima Sadama Huseina posle angloameričke invazije 2003. godine. Političko i vojno uporište koje je preko Hezbolaha izgradio u Libanu, kao i podrška pokretu Huta na severu Jemena, obezbedili su mu znatnu stratešku dubinu. Sporazum o nuklearnom programu, sklopljen 2015. godine sa Obaminom administracijom i više drugih vlada, dodatno je učvrstio taj položaj.
Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, njegovi glavni regionalni suparnici, ugušili su narodni ustanak u Bahreinu kako bi sprečili Teheran da iz njega izvuče korist. Iran je dugo polagao pravo na ovo ostrvo, a od tih pretenzija zvanično je odustao tek 1970. godine. Rijad i Abu Dabi zatim su 2015. godine pokrenuli veliku vojnu intervenciju u Jemenu kako bi zaustavili napredovanje Huta, ali nisu uspeli da ih uklone sa vlasti u Sani. Iransku prevlast zato nisu ozbiljnije doveli u pitanje.
Kasniji događaji pokazuju da je Izrael, tada uglavnom zaokupljen širenjem kolonizacije na okupiranoj Zapadnoj obali i pooštravanjem blokade Gaze, istovremeno veoma pažljivo pratio rast iranskog uticaja. Pripremao se za budući obračun sa Teheranom i akterima uključenim u njegovu mrežu savezništava, među kojima je Hezbolah zauzimao prvo mesto.
Dok se Vašington povlačio, Bliski istok je za Rusiju ostao od sporednog značaja, uprkos njenoj vojnoj intervenciji u Siriji 2015. godine i mnogo neodređenijem angažovanju u Libiji. Za Kinu se, međutim, region sve više otvarao, čak i među međusobno sukobljenim akterima. Iran, pritisnut međunarodnim sankcijama i ponovo stavljen pod strogi nadzor posle povlačenja Vašingtona iz nuklearnog sporazuma 2018. godine, u Pekingu je pronašao veliko tržište za svoju naftu, ali i važnog dobavljača robe i tehnologije.
Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Saudijska Arabija i Turska takođe su se okrenuli Kini radi velikih ekonomskih projekata, dok je Abu Dabi istovremeno produbljivao naftnu i trgovinsku saradnju sa Indijom. Izrael je privukao kineske kompanije i indijska ulaganja u razvoj infrastrukture, naročito oko luka Ejlat i Haifa. Sličan proces zahvatio je Egipat, Sudan i severnu Afriku, gde su kineska ulaganja i proizvodi stekli dotad nezabeleženo prisustvo, potiskujući evropske i američke aktere.
Preko Abrahamskih sporazuma iz 2020. godine, kojima su ozvaničeni odnosi nekoliko arapskih zemalja sa Tel Avivom, Vašington je pokušao da se ponovo snažno nametne u regionu. Cilj mu je bio da povrati inicijativu u nadmetanju sa Kinom i učvrsti Izrael kao glavno geopolitičko čvorište širokog prostora. Taj zamišljeni luk protezao se od Maroka i Sudana na afričkoj strani, preko Crvenog mora, do Emirata i Bahreina na azijskoj strani. Trebalo je da posluži obuzdavanju Irana u Persijskom zalivu i Indijskom okeanu. Zajedno sa Egiptom i Jordanom, koji su odnose sa Izraelom normalizovali mnogo ranije, ove države trebalo je, prema zamisli Trampove administracije, da obrazuju strateški luk od prvorazrednog ekonomskog, političkog i vojnog značaja.
Ujedinjeni Arapski Emirati nastojali su da zauzmu središnje mesto u tom luku. Učvrstili su savez sa Indijom i Izraelom, proširili kontrolu nad istokom i jugom Jemena i podigli vojnu bazu u Somalilandu, na ulazu u Crveno more. Potom su u Sudanu podržali pojedine oružane frakcije, pre svega Snage za brzu podršku, optužene za zločine protiv čovečnosti. Prethodno su u Libiji pomagali snage odane generalu Halifi Haftaru. Njihovo shvatanje moći spajalo je luke, vojno prisustvo i trgovinu, uz posebnu pažnju posvećenu moreuzima, obalama, energetskim pravcima i logističkim čvorištima.
Proces normalizacije ipak je usporen zbog oklevanja Saudijske Arabije da uspostavi odnose sa Tel Avivom i pomirenja Rijada i Teherana uz kinesko posredovanje. Tome je doprinelo i to što administracija Džozefa Bajdena nije pokazivala mnogo želje da nastavi bliskoistočnu politiku koju je Donald Tramp vodio tokom prvog mandata. Genocidni rat u Gazi, pokrenut posle napada Hamasa 7. oktobra 2023. godine, potpuno je zaustavio taj proces. Novi regionalni i međunarodni činioci zatim su dodatno promenili raspored snaga.
Među njima je i pad sirijskog režima krajem 2024. godine. Njegova strukturna slabost postala je očigledna čim je oslabila neposredna ruska podrška, pošto je Moskva od februara 2022. bila zaokupljena ratom u Ukrajini. Kremlj je invaziju zamišljao kao demonstraciju sile, ali se ona pretvorila u močvaru koja je progutala najveći deo njegovih vojnih i ekonomskih resursa.
Istovremeno je oslabio iranski uticaj u regionu. Politička scena u Iraku pretrpela je duboke promene, dok se Sirija posle Asada pretvorila u prostor neprijateljski nastrojen prema Teheranu. Hezbolah je izgubio veliki deo vojnog potencijala posle kampanje podrške Gazi, koju je započeo 8. oktobra 2023. godine. Oslanjajući se na obaveštajni aparat, apsolutnu nadmoć u vazduhu i potpunu nekažnjivost, Izrael je tu kampanju pretvorio u katastrofu za organizaciju i njenu društvenu bazu, kao i za većinu stanovnika juga i istoka Libana i južnih predgrađa Bejruta. Potom su usledila bombardovanja iranskog nuklearnog programa koja su Tel Aviv i Vašington izveli tokom leta 2025. godine. Teheran je uzvratio raketnim udarima i napadima dronovima koji su pogodili više mesta u Izraelu, ali nisu poremetili postojeći odnos snaga.
Izrael je nastavio sistematsko uništavanje Gaze i podsticao nasilje svojih naseljenika na Zapadnoj obali. Zauzeo je delove Libana, gde je tokom čitave 2025. godine, uprkos navodnom primirju, nastavio sa ubistvima, bombardovanjem i razaranjem. Osvojio je i teritorije na jugu Sirije. Njegov premijer Benjamin (…)
