„Svetski finansijski sistem su stvorili bogati da bi služio njihovim interesima (…) On produbljuje i održava nejednakosti“, odsečno govori Antonio Gutereš pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija 20. septembra 2022. godine. „Razmimoilaženja između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, između Severa i Juga, između privilegovanih i onih drugih, su svakim danom sve opasnija“. Sugerišući „stvaranje mehanizama dijaloga i posredovanja da bi se ublažile podele“, generalni sekretar UN se pita o samim temeljima međunarodnog prava.
Istorijski izgrađeno na suverenoj državi, onako kako ju je teorijski prikazao Žan Boden u XVI veku, i utvrđeno Vestfalskim ugovorom (1648), međunarodno pravo je u svom savremenom obliku takođe i neposredni naslednik industrijske revolucije XIX veka, kapitalizma zasnovanog na utopiji „miroljubive trgovine“ (doux commerce) preobražene u globalizaciju i čvrstoj veri intelektualaca s kraja XIX veka (kako u Sjedinjenim Državama tako i u Evropi) da se mir gradi na pravu. Prve svetske međuvladine organizacije – Međunarodna telegrafska unija koja je postala Međunarodna telekomunikaciona unija (MTU), osnovana 1865. godine i Svetski poštanski savez (SPS) iz 1874. godine – bile su neophodne za zamah trgovinskih razmena.
Svaki propis, da bi ga razumeli i prihvatili oni kojima se obraća, mora biti prilagođen društvu kojem je namenjen. Međunarodno pravo tako stvara pravila igre u onome što je bolje nazvati „društvom“ nego međunarodnom „zajednicom“. Geopolitika XXI veka zapravo ne ocrtava jedinstven prostor, „zajednicu“ čiji bi članovi sledili zajedničke ciljeve, imali slične interese i skladno sarađivali težeći zajedničkom dobru. Međunarodno pravo je takođe i plod pregovora i, katkad grubih, odnosa snaga između aktera različitog značaja: država, preduzeća i građanskog društva.
Sve države su jednako suverene. No, iako pravna fikcija sve vlade smatra jednakim kada je reč o glasanju – na primer u Generalnoj skupštini UN prema principu „jedna država, jedan glas“ – postoji jaz između razvijene zemlje koju njena ekonomska moć svrstava u red svetskih sila i država čiji unutrašnji bruto proizvod predstavlja ništavan procenat prometa nekog multinacionalnog preduzeća. Koliko diplomatskih predstavništava neka država ima u svetu? Koliko njenih državljana radi u sekretarijatima međuvladinih organizacija? Da li raspolaže nekom mrežom koja se može porediti sa mrežom Nemačke i njenim Gete institutima ili Kine sa Institutima Konfucije ?
Sastanci iza zatvorenih vrata
Da bi stvorile međunarodno pravo države delaju udruženo, bilateralno ili multilateralno, u okviru neke organizacije na regionalnom ili svetskom nivou ili van nje. Kada sarađuju, posebno kroz neku međuvladinu ustanovu, obavezan je određeni formalizam i zahtevi današnjice za transparentnošću ih obavezuju da u sali za pregovore prihvate posmatrače. To nije nužno po ukusu najmoćnijih među njima koje su smislile manje služben način stvaranja, ako ne propisa u strogom smislu, onda barem politika koje će kasnije moći da se preinače u propise na nekom forumu odabranom da im olakša posao. Tako smo svedoci procvata raznih „G“ samita: G7, G8, G15, G20 i sad G44, odnosno, „Evropske političke zajednice“. Države koje tu ne spadaju osporavaju verodostojnost i zakonitost tih neformalnih grupa kao i građani koji ne mogu da im prisustvuju budući da se ti sastanci uglavnom vode iza zatvorenih vrata.
U drugu kategoriju aktera spadaju multinacionalna ili transnacionalna preduzeća (zavisno od toga da li su aktivna na teritoriji više država ili žele da se oslobode (...)
