Nakon pobede leve koalicije na parlamentarnim izborima 1997. godine, prelazak na tridesetpetočasovnu radnu nedelju tekao je u nekoliko etapa. Trinaestog juna 1998. godine, okvirni zakon Obri I (po ministarki rada Martin Obri) propisao je da puna radna nedelja traje trideset i pet časova. On je naložio preduzećima da sklope granske ugovore koji bi osigurali sprovođenje ove mere i predložio smanjenje doprinosa za ona preduzeća koja budu zaposlila više od 6% novih radnika u odnosu na postojeću radnu snagu. Ovaj zakon zahtevao je dodatnu regulativu u vezi sa načinima na koji bi se skraćenje radnog vremena primenilo na celo radno aktivno stanovništvo. Predlog zakona koji je došao od Socijalističke partije i premijera Lionela Žospena probudio je bes. Žan Gandoa, predsednik Nacionalnog saveta francuskih preduzetnika (CNPF), a potom i Ernest-Antoan Sejer de Labord, predsednik Pokreta preduzeća Francuske (Medef) (koji je odmenio CNPF 1998. godine) bili su među njegovim najzagriženijim protivnicima.
Udruženja preduzetnika bacila su se na izradu predloga kolektivnih ugovora, kako u industrijskim granama, tako i na nivou preduzeća, koji bi suštinski ograničili mogućnost primene zakona o otvaranju novih radnih mesta i olakšali izradu godišnjih normi i intenzifikaciju rada. Zakonom Obri II potvrđene su stotine ugovora potpisanih između 1998. i 2000. godine, što je u stvarnosti značilo manje skraćenje radnog vremena (SRV), bez uslova o dodatnom zapošljavanju i protivno interesu zaposlenih. „Zakon Obri II je potvrdio radnu normu utvrđenu 1998. godine – zakonski propisano radno vreme od 1600 časova godišnje – ali je promenio način na koji se ono obračunava. Skraćivanje radnog vremena više nije bilo vezano za neprekidno trajanje radnog dana. To je značilo da je bilo moguće oduzeti pauze ili vreme prevoza i oblačenja/opremanja koje je prethodno bilo tumačeno kao deo radnog vremena, što je, samim time, ograničilo domet mere skraćenja radnog vremena. […] S druge strane, strukturno smanjenje doprinosa odobreno je na svim kompanijama koje su smanjile prosečno radno vreme ispod trideset i pet časova nedeljno“, analizira je Pjera Larutirua i Dominik Mede. Pored toga, brojne kompanije zamrzle su plate (...)
