Pre nešto više od godinu dana, 19. oktobra 2022. godine, predsednica Evropske komisije obratila se svečano Parlamentu u Briselu. „Ciljani napadi na civilnu infrastrukturu, s očiglednom namerom da se muškarcima, ženama i deci uskrate voda, struja i grejanje, pred dolazak zime: to su čisti akti terorizma i mi moramo tako da ih nazovemo“, izjavila je Ursula fon der Lajen. Ova pravila, međutim, prestaju da važe čim „ciljane napade“ izvrši neki saveznik zapadnog bloka. Nakon masakra stotina civila tokom vojne operacije koju je 7. oktobra sproveo Hamas (preko 1.400 mrtvih, od kojih skoro 300 vojnika), ministar odbrane Izraela Joav Galant objavio je potpunu opsadu Gaze rečima: „Nema struje, nema hrane, nema gasa (…) Borimo se protiv ljudskih životinja i postupamo u skladu s tim“ (9. oktobar). Već dva dana kasnije, izvučeno je 1.200 tela ispod ruševina stanova, škola, bolnica i medijskih centara neselektivno gađanih, uz obrazloženje – kom često pribegava ruska vojska, samo u drugom konfliktu – da su se u njima nalazili borci. Fon der Lajen je nepokolebljivo ponovila: „Evropa podržava Izrael.“ U Francuskoj, predsednica Narodne skupštine, Jael Bron-Pive, izjavila je „u ime predstavništva nacije (…) bezuslovnu podršku“ Tel Avivu.
U francuskim medijima, fokus na ratne zločine boraca Hamasa iznova predstavlja čitav izraelsko-palestinski sukob u okvirima „islamističkog terorizma“. Čim do takvog preznačavanja dođe u zemlji koja je više puta bila pogođena napadima tog tipa, mediji prestaju da se bave informisanjem i umesto toga prenose stroge naloge vlasti i progone sve koji bi da ih dovedu u pitanje.
Nedelju dana nakon napada Hamasa, francuska vlada zadala je nove udarce osnovnim slobodama ionako već ograničenim merama sanitarnog zatvaranja. Samoproklamovani čuvari demokratije nisu imali primedbi na zabranu iskazivanja podrške Palestini, liberticidnu direktivu koju je 10. oktobra tužiocima poslao ministar pravde, a kojom se zabranjuje „javno širenje poruka koje podstiču blagonaklone poglede na Hamas ili Islamski džihad“, čak i ako se takve ocene „iznose u okviru javne rasprave od javnog interesa i za sebe tvrde da pripadaju političkom diskursu“. Krem sedme sile (la crème du contre-pouvoir) momentalno je pokrenuo „raspravu“. Doduše, ne na temu slobode izražavanja, čijim zaštitnicima sebe smatraju, već o potrebi da se progone ili rasformiraju političke organizacije koje opravdavaju ili priznaju legitimnost palestinskog otpora, koji se od samog nastanka označava kao teroristički – što je pristup koji su u svoje vreme podržavali i Šarl de Gol i Žak Širak…
Čitati natenane
Pristrasnost tih redakcija proizvod je iskrenog slepila pre nego zle namere. Prigovarati im zbog „dvostrukih aršina“ bilo bi isto kao žaliti se na njihova odstupanja od normi o jednakom tretmanu i jednakom dostojanstvu ljudi, koje su odavno napustili. Nekadašnji voditelj na javnom televizijskom servisu, David Pužadas, sažeo je stav mnogih visokih predstavnika svoje profesije na LCI (11. oktobar): trebamo li stanovnike Gaze smatrati saučesnicima Hamasa isto kao što bi Rusi bili saučesnici Kremlja, ili, uz doslovno nadljudski napor, „trebamo li reći: ʻcivil u Gazi je isto što i civil u Izraeluʼ?“ Odgovor urednika međunarodne redakcije Britanske radiodifuzne korporacije (BBC), koji se našao na meti kritika zbog toga što Hamas nije nazvao „teroristima“, verovatno ga je sablaznio: „Naš posao je da auditorijumu prezentujemo činjenice i omogućimo mu da sam formira svoje mišljenje (1).“
Radikalizovane napadima iz 2015. i 2016. godine, vodeće francuske novinske redakcije sada već spontano svaki kritički stav spram politika Vašingtona, Brisela i Pariza tumače kao provokaciju, pa čak i kršenje zakona. Za njih informisanje predstavlja filtriranje činjenica kroz atlantističke vrednosti. Njihova „međunarodna zajednica“ zapravo je zapadno bratstvo. Ubistvo reporterke u Moskvi navodi ih da sumnjaju – opravdano – u autoritarne režime; ubistvo desetoro palestinskih kolega izaziva tek tugaljivo sleganje ramenima. Izrael je do 14. oktobra ubio gotovo trećinu novinara ubijenih širom sveta ove godine (2). Na hiljade članaka detaljno opisuju dezinformacije Rusije i Hamasa, ali ukrajinske i izraelske lažne vesti prolaze neprimećeno.
Izveštavanje o izraelsko-palestinskom sukobu ima još jednu konstantu: prikrivanje istorije. Ova tema vraća se među naslove televizijskih vesti samo kada dođe do palestinske ofanzive. Međutim, ćutati o onome što je tome prethodilo – kolonizacija, proterivanja, ubistva, uništavanje bunara i useva, ponižavanja, itd. – predstavlja sistematsko prikazivanje Izraela kao žrtve koja se brani. „Izrael odgovara, izraelska vlada poručuje da je ovo odgovor“, objašnjava novinar Benjamin Djuamel povodom bombardovanja Gaze (BFM TV, 13. oktobar 2023).
Le Monde diplomatique pokrenut je da bi se suprotstavio ovakvom uredničkom aparthejdu. Od svog osnivanja 1954. godine pa sve do 1980-ih, naš list je izveštavao o antikolonijalnom pokretu, a zatim i o Pokretu nesvrstanih, grupi zemalja koje su odbile izbor između dva bloka i koje su branile svoju nacionalnu nezavisnost kroz samostalni razvoj, često pod zastavom socijalizma. U to vreme nismo bili usamljeni. Sada je neverovatno i pomisliti da su L’Express, Le Nouvel Observateur ili Le Monde mogli imati razumevanja za „teroriste“ iz alžirskog Fronta nacionalnog oslobođenja (FLN), koji su takođe masakrirali civile, i da su izveštavali o kampanjama njihovih simpatizera (3). Ova tri lista u međuvremenu su prešla „na Zapad“.
Globalni Jug koji se danas bori za poziciju nasuprot zapadnom bloku nema puno zajedničkog s onim novim svetom koji je pola veka ranije sa sebe zbacivao jaram kolonijalizma: preobličen u slobodno tržište, fragmentiran, lišen emancipatorske utopije, on poziva promenu međunarodnog odnosa snaga, ali samo kako bi se efikasnije takmičio sa Severom na njegovom terenu. Zato je za publikaciju poput naše odbijanje da se pluta u zapadnoj sferi uticaja izazov veći nego ikad pre: izvan perioda akutnih kriza, interesovanje za međunarodna pitanja jenjava. Kako se svet politike usaglašava s američkim pozicijama, vazduh koji progresivne ideje dišu sve je ređi. Talas novih informacionih tehnologija nije doprineo promeni ovog opšteg trenda.
Skrolovanje po ekranu, gledanje kratkih video snimaka na pametnom telefonu, prvo onih koji imaju neke veze s traženom informacijom, potom drugih koje bira algoritam, i konačno onih koji nemaju veze s početnom temom. Palac mehanički dodiruje ekran, u beskonačnost. Zasuta slikama, svest koja je isprva tragala za odgovorom postepeno bledi i ustupa mesto letargiji. Impuls želje za posmatranjem, te nepopustljive želje da se vidi, lepi pogled za ekran i isključuje mozak. Digitalne industrije najradije bi korisnike informacija pretvorile u vojsku somnambula koja se kreće od fotografija mačaka do snimaka masakra. Gotovo neprimetno, te industrije dovele su do duboke promene u balansu medija putem kojih se pristupa znanju: sužavanje domena čitanja; proširenje domena slike.
Čitati. Gutati roman, esej, listati novine, bilo s papira ili ekrana: iz ugla investitora iz Silicijumske doline, ova aktivnost ne samo da je zastarela, već je i opasna. Čitanje troši vreme i koncentraciju, omogućava ličnu suverenost nad izborom medijskih naslova, korišćenjem vremena i sposobnosti da se „bude sa sobom“, otvoren za maštovitost, sanjarenje, za razmišljanja izvan zadatih okvira. „Čitati? – Bolje gledajte slike“, odgovaraju novi trgovci vremenom za moždanu upotrebu.
Od prodaje Jutjuba „Guglu“ 2006. godine i uzleta društvenih mreža, sirovi video zapis (često nasilan) postao je dominantan oblik informisanja. Ove snimke obično beleže sami učesnici ili svedoci događaja koristeći mobilne telefone, dronove ili sigurnosne kamere. Ti fragmenti, odvojeni od konteksta, podstiču emocije – empatiju ili bes – i impulsivne reakcije pre nego razmišljanje, usled čega postaju viralni i donose profit. Napadi i masakri koje je Islamska država vešto režirala u periodu od 2015. do 2016. godine doprineli su njihovoj banalizaciji: ponuda vizuelnog terora pronašla je svoj put do ekrana informativnih kanala i mreža zahvaljujući inženjerima sa zapadne obale SAD. Reels, stories, shorts, snaps – ovi miniformati koji se koriste za prikazivanje rođendanskih torti, plesnih koraka, golova Kjliana Mbapea i scena ubistva, danas preplavljuju Instagram, TikTok, ali i platforme prvobitno usmerene na pisani sadržaj, kao što je X (bivši Tviter).
Pod njihovim pritiskom, i neprestanim pritiskom vesti, većina velikih novinskih kuća uvela je ove formate na naslovne strane svojih veb stranica kako bi privukla mlađu publiku koja se često razlikuje od njihove uobičajene, mahom starije, čitalačke publike. Od anonimnih korisnika na platformi X do političkih lidera, svi reaguju na slike kao da su one same po sebi događaj: „Kako ste reagovali kada ste prvi put videli ove snimke?“, upitao je Libération nacionalnu sekretarku Zelenih (13. oktobra). „Slike koje su svi imali prilike da vide prikazuju sav užas terorističkog napada koji je izveo Hamas.“
Ne reagovati istog trenutka na šok koji su te scene izazvale smatra se neuobičajenim. Još gore: takvo ponašanje smatra se nehumanim. Novinar France Intera i Libérationa, Toma Legran, izneo je svoju teoriju o vrednosti političke impulsivnosti kako bi kritikovao Nepokornu Francusku (LFI) zato što nije dovoljno brzo poklekla pred emocijama: „Prava priroda političkog pokreta može se proceniti na osnovu njegove inicijalne reakcije na neki dramatičan događaj, dok je fokus i dalje na fundamentalnim principima i dok niste imali vremena da promislite o svim aspektima te teme“ (Libération, 10. oktobar 2023). Kakav vrtoglavi preokret: izabrani i politički lideri dugo su se dičili sposobnošću da se distanciraju od aktuelnosti kako bi mogli da pažljivo razmotre sve uzroke i posledice.
Jedinstveni model
Može li jedan list da odoli uticaju trenutka i odbije da informacijama pridoda emocionalni vibrato? Ako u jednačinu ubacimo mlađe generacije za koje se smatra – ponekad pogrešno – da se informišu isljučivo posredstvom društvenih mreža i uticajnih ličnosti, čini se da su šanse za Le Monde diplomatique tanke. Ipak, naš mesečni list već blizu 70. godina (u maju) nastavlja da od svojih čitalaca zahteva vreme, razmišljanje, pažnju koju međunarodna zbivanja zavređuju, ali i borbu ideja. Nasuprot opštoj uzrujanosti iznosimo istorijski razvoj, reportaže poverene specijalizovanim novinarima i angažovana, ali dokumentovana izlaganja. Iako ne krije svoje stavove pod licemerjem neutralnosti, naš list se ponosi time što među svojim čitaocima ima i neistomišljenike koji, čak i kada osporavaju naše stavove o određenim pitanjima, cene to što među našim redovima ne pronalaze propovedi, već datirane i referencirane činjenice koje bi uzalud tražili negde drugo. Ova samonametnuta uzdržanost, koja bi se da nije ilustracija mogla smatrati gotovo asketskom, priznajemo, nije najbolji mamac: nema rasprava u video formatu, nema intervjua iz kauča, nema portreta poznatih ličnosti, nema vesti uživo, nema rubrike o potrošačkim proizvodima s fokusom na „najbolje jastuke za putovanje“. Naša internet stranica, postavljena u februaru 1995. godine, nema za cilj ni prodaju reklamnog prostora, niti podataka svojih posetilaca, već da naše članke ponudi za čitanje i slušanje. Uprkos tome, Le Monde diplomatique i dalje postoji: dok je kriza gasila novinske kuće, mi smo, sve donedavno, održavali tiraž i povećavali svoj uticaj.
Slobodu da sami biramo svoj put dugujemo jedinstvenosti ekonomskog modela koji čini osnovu Le Monde diplomatique-a. Evo i šta nam još od 1996. godine obezbeđuje autonomiju i nezavisnost: te godine, čitaoci lista okupljeni u Udruženje prijatelja Le Monde diplomatique-a otkupili su 25% našeg kapitala; s druge strane, tim okupljen u Udruženju Ginter Holcman (nazvano po jednom darežljivom donatoru čije je nasledstvo omogućilo nastanak udruženja) poseduje 24% udela. Ova dva akcionara zajedno imaju pravo veta na odluke ključne za život našeg preduzeća. Što je najvažnije: direktora svakih šest godina bira cela naša mala družina – ne samo novinari.
Organizujući filijalizaciju časopisa, koja je do tada bila jednostavna usluga u okviru Izdavačke kuće Mond, Ignasio Ramone i Bernar Kasen, koji su u to vreme vodili list, bili su dovoljno hrabri da pitanje svojine postave u trenutku kada je i sam pomen te teme izazivao apopleksični bes medijskih urednika. „Ta teza prema kojoj čim zapadnemo pod ekonomske interese gubimo slobodu jednostavno ne stoji“, besneo je Loren Žofren na Canal Plus (11. jun 1999). „Intelektualni terorizam“ (Patrik Poavre d’Arvo), „kripto-lepenistički populizam“ (Franz-Olivier Giesbert) (4). Teren kojim smo se kretali bio je posut minama.
Dvadeset pet godina kasnije, to da „devet milijardera poseduje 90% medija“ zvuči skoro kao samorazumljiva činjenica nad kojom žalimo kolutanjem očima. To nam nije u potpunosti strano. Mapa „Francuski mediji, šta je u čijim rukama“ godinama unazad dominira rang-listama najčitanijih članaka Le Monde diplomatique-a. Njena prva verzija, objavljena 2007. godine u dvobroju posvećenom kritici medija i istraživanjima javnog mnjenja Le Plan B, dodavala se krišom od ruke do ruke kao da je bilo sramota imati je. U to vreme, glavni novinski urednici i dalje su vodili računa o etičkim kodeksima, akcionim sporazumima i drugim barijerama od papira koje je trebalo da odvoje vlasništvo od kontrole. Brutalan način na koji je 2016. godine Vinsent Bolore stavio pod kontrolu i-Télé, transformacija te informativne televizijske stanice u bastion ekstremne desnice pod nazivom CNews, sudbina koju je doživeo Le Journal du dimanche, kupovina i ideološka konverzija Tvitera od strane Ilona Maska, dokazali su naivnima da teza koju je Loren Žofren prezreo na kraju i nije bila tako krhka. Od tada, srednje škole i obrazovne institucije redovno traže odobrenje Le Monde diplomatique-a (na koje uvek odgovaramo pozitivno) da besplatno reprodukuju tu mapu koja danas krasi učionice mnogih predavača. U decembarskom broju objavićemo i novu, ažuriranu verziju ove, danas neizostavne, mape.
Uspeh našeg lista ipak prikriva jedan nesporazum. Postavljajući na ovaj način pitanje vlasništva nad velikim sredstvima komunikacije, Le Monde diplomatique je predložio strukturalni pristup: iako je informacija esencijalna javna usluga, ona se ipak proizvodi nalik jeftinoj robi. Stoga je neophodno izbeći kako cenzuru tržišta tako i države tako što će se sistem informisanja socijalizovati po uzoru na socijalno osiguranje (5). Mnogi kritičari medijskog monopola ne bi da diraju u pravila igre, već tek da aminuju identitet igrača. To što listovi mogu da se kupuju i prodaju poput veze praziluka (6) njih malo zanima, pod uslovom da novi akcionari umeju da se ponašaju. Bernar Arno (Le Parisien, Les Échos, Radio Classique) – može. Bolore (C8, CNews, Europe 1, Le Journal du dimanche) – ne može. Na taj način, kritika informacija kao vrste robe često se u kulturnim krugovima prevodi u političku borbu protiv ekstremno desničarskih medija što, čak i u slučaju pobede, ostavlja mašineriju netaknutom.
Postavši opšte mesto, priča o „devet milijardera“ omogućava nam da zanemarimo teške medijske apsurde koji ostavljaju ozbiljne posledice, a koji se nikako ne mogu objasniti pozivanjem na uticaj akcionara: istovetni tretman određenih tema, poput zdravstvenih mera tokom 2020. godine ili rata u Ukrajini, koji vidimo kako u javnom sektoru (France Télévisions, France Inter) tako i u privatnom (TF1, RTL), kako u nezavisnim publikacijama (Mediapart) tako i u onima koje su povezane s industijskim grupacijama (Libération i Le Figaro).
Veliki elektronski okean
Prozapadna radikalizacija redakcija, preplavljenost informacija slikama i emocijama, jačanje jeftinog novinarstva koje je stiglo s automatizacijom, oronulost distribucijskih mreža… ovi faktori svakako ne idu u prilog Le Monde diplomatique-u. Talas novih pretplatnika izazvan karantinom povukao se dve godine nakon pandemije; od početka ove godine, prodaja naših izdanja je u padu. Do kraja 2023. godine, procenjujemo da će ukupna distribucija plaćenih primeraka opasti za oko 8% u poređenju s prethodnom godinom, s nešto više od 160.000 mesečnih primeraka. U pismima adresiranim na redakciju i službu pretplate ističu se dva česta motiva: vreme i novac. Ako novine ostaju nedeljama na stolu bez prilike da im se posveti pažnja, zašto ih kupovati? Kada inflacija smanjuje kupovnu moć, da li je zaista potrebno mesečnik usmeren ka širokom horizontu smatrati jednom od osnovnih potreba?
Problemi pogađaju i veliki broj drugih novina. U avgustu 2023. godine, prodaja dnevnih novina pala je za 8,6% u poređenju s prethodnom godinom, dok su nedeljnici zabeležili pad od 10,4%, a mesečnici 12,1%. I regionalna štampa trpi. Od januara se nižu planovi otpuštanja: Sud-Ouest ugasio je 19 radnih mesta, Midi libre 45, La Voix du Nord 55… To dodatno oslabljuje mrežu prodavaca novina, čiji se broj smanjio s 28.579 u 2011. na 20.232 u 2022. godini. U poslednjih osamnaest meseci, gradski centri u La Vul sur Ronu, Sarbrou, Lizjeu, Tejranu i Pont Sent Maksansu izgubili su svoje prodavce novina: stečajni postupci, odlasci u penziju bez naslednika – ko da radi šezdeset sati nedeljno, a da često ne može da priušti platu?
Ova kaskadna gašenja pokreću začarani krug u kom pad broja kupaca dovodi do nestanka prodajnih mesta, što opet smanjuje šanse da uočite neku publikaciju, da pogledate naslovnu stranu, sadržaj, da je kupite, da se za nju vežete. Izdavači stoga računaju na digitalno okruženje i povećavaju ponude pretplate po sniženoj ceni (Libération: 36 evra godišnje za dnevne novine, ponuda subvencionisana od strane Google-a). Ove promotivne tarife omogućavaju pretplatnicima pristup linkovima koje su pokupili na društvenim mrežama, dok velike platforme prikupljaju vaše podatke: više nije zadatak izgraditi argument organizovan oko centralne teme – odnosno oko uredničkog nauma – već posipati članke o aktuelnim temama po velikom elektronskom okeanu.
Makar se okitila svim vrlinama, ova strategija mogla bi da razočara svoje pristalice: umorni od plaćanja autorskih prava štampi i optužbi da zaoštravaju političke podele (kao što je bio slučaj nakon upada u Kapitol u januaru 2021), nekoliko platformi izmenilo je svoje algoritme na štetu novinskih članaka. X (nekadašnji Tviter) favorizuje kontroverzne influensere; Fejsbuk favorizuje lične objave i privatni život. Testovi su pokazali da je kompanija Marka Zakerberga bila u stanju da smanji saobraćaj prema sajtovima New York Times-a i Wall Street Journal-a za 40% do 60%. Mother Jones, američki levoradikalni mesečnik koji uglavnom pokriva političke i društvene teme, takođe je svedočio padu poseta svojoj Fejsbuk stranici od 75% u 2022. godini (7). Le Monde diplomatique nije pošteđen ovih manipulacija. Iako malo zavisi od društvenih mreža, one su dovodile dosta novih čitalaca na naš sajt. Istina je da i dalje aktuelna dramatična međunarodna situacija privlači ljude našim stranicama. Međutim, u poslednje vreme, ta tema sve češće deluje opterećujuće pre nego inspirativno.
Distribucija Le Monde diplomatique-a i dalje je nedovoljna za popularizaciju „nesvrstane“ vizije sveta koju zastupamo nasuprot francuskoj štampi. Naša želja da se odaljimo i stvari sagledamo u široj perspektivi pogoduje prikazivanju naših argumenata u skladu s pravilima zanata: ručno rađene novine, kako na papiru, tako i na internetu. Svaki stubac, svaki naslov, svaka slika proističu iz nevidljivog rada koji obavljaju dizajneri, lektori, fotografi, ilustratori, grafičari. To su tradicionalni zanati koje naše „kolege“ automatizuju. Pionir u ovoj oblasti, nemačka medijska grupa Axel Springer, vlasnica visokotiražnih dnevnih listova Bild i Die Welt, najavila je u februaru ove godine ukidanje više stotina radnih mesta koje se u doba veštačke inteligencije smatraju zastarelim: „Pravimo odstupnicu od proizvoda, projekata i načina rada koji više nikada neće biti profitabilni“, objasnilo je njihovo rukovodstvo (Challenges, 19. jun 2023). Softver može da ispravi pravopis, ali ne može da primeti netačnu brojku, dvosmislen izraz ili nekoherentno razmišljanje. Za to su potrebne oči. U Le Monde diplomatique-u, svaki članak ide pred oči dva lektora. Ova praksa, nekada široko rasprostranjena, danas je retkost.
Vremenom smo odlučili da unapredimo kvalitet papira, a naše kolege da ulože u nestanak ovog zgodnog medija koji je postao isuviše skup. Kažu da je Le Monde diplomatique za štampu ono što je vinil za industriju diskova: ostrvo na koje avangarda dolazi u potrazi za kvalitetom, u svetu zasićenom pozadinskom bukom i degradiranim signalom. To je možda tačno, ali mi ne nameravamo da dopustimo da nas zatvore u tu kutiju.
U vreme kada se diskurs često podređuje trendovima, buci i polemikama, Le Monde diplomatique čuva doslednost. Mi niti menjamo svoj kurs niti napuštamo pojedine ciljeve iz straha da će ih sile kojima se suprotstavljamo zloupotrebiti ili iz korena izmeniti. Marin Le Pen i Erik Zemur često kritikuju Evropsku uniju i zajedničku valutu, a hvale vrline protekcionizma; Donald Tramp i Viktor Orban bune se protiv određenih aktivnosti Severnoatlantskog saveza (NATO); američka „alternativna desnica“ tvrdi da brani slobodu izražavanja od cenzure internet giganata… Umesto da napustimo bitku ideja zbog onih koji u njoj učestvuju, Le Monde diplomatique ostaje dosledan svojim uverenjima i razotkriva licemerje novih konvertita: „alternativna desnica“ brani slobodu izražavanja na internetu (da bi tamo iznosila rasističke stavove), ali zabranjuje školske udžbenike i progresivne knjige, te isključuje demokratsku zastupnicu Ilan Omar iz Odbora za spoljne poslove jer se usudila da stane u odbranu Palestinaca.
U olujnim vremenima, nemoguće je održati kurs bez sitnih varijacija. „Crveno-crni“, „zaverenički“, „propast novinarstva“, „prorusko smeće“, „neprijatelji Zapada“, „prijatelji terorističke grupacije Hamas“, „list koji uvek brani zločine“: naići ćete na ovakve izraze po društvenim mrežama, a ne iznose ih uvek naši otvoreni protivnici. Analiza podela među onima koje bi zajednički cilj mogao da ujedini i pokušaj razumevanja političkih poraza umesto traganja za budućim pobeda po svaku cenu, može izazvati osećaj frustracije i obeshrabrenja kod onih čija želja da veruju prevazilazi razloge za sumnju. To je cena lucidnosti, oblika otpora bez kog je borba unapred osuđena na neuspeh. Uostalom, koji bi smisao imao list koji služi da potvrđuje uverenja svojih čitalaca? Ponekad je potrebno, kako je pisao Žan-Pol Sartr, „očiglednost jedne ideje meriti spram neprijatnosti koju u nama izaziva“.
Upoznajte LMD
Proizvoditi međunarodni list na zanatski način: ovakva ambicija ostvariva je samo uz vašu predanost i odlučnu podršku. Svaki put kada je naša publikacija prolazila kroz teškoće, vaša energija nas je pratila i inspirisala. Ponovo vas pozivamo, ovog puta da predstavite LMD publici koja ga i dalje ne poznaje i podstaknete je da se pretplati. Mobilizujte prijatelje, porodicu, kolege, drugove: ovu kampanju vodimo zajedno s Udruženjem prijatelja Le Monde diplomatique-a. Pa šta ako X, Fejsbuk i Instagram reprogramiraju svoje robote na štetu štampe? Nama to nije važno, jer su naši čitaoci najmoćnija društvena mreža. Vi ćete umeti, možda bolje od nas, da opišete ovu jedinstvenu publikaciju. Često ćete naići na prigovor: „Nemamo više vremena.“ Ali čak i taj redak resurs, ponekad bespotrebno utrošen na neprestani tok vesti i društvene mreže (u proseku sat vremena dnevno za aktivne korisnike u Francuskoj), može se ponovo steći. „Informisanje umara“, primetio je Ignasio Ramone (8). U redu, ali je i preduslov ličnog prosvećenog rasuđivanja i osnova kolektivnog oslobođenja.
