Mesec dana nakon što ih je Južnoafrička Republika pozvala da se izjasne o situaciji u Gazi, sudije iz Haga su priznale valjanost argumenata koje je Pretorija iznela, a to je postojanje „stvarne i trenutne” opasnosti od „nepopravljive štete” za stanovništvo palestinske enklave. Time su priznali „pravo Palestinaca u Gazi da budu zaštićeni od genocidnih dela i povezanih zabranjenih dela navedenih u članu III [konvencije iz 1948. godine] i [pravo] Južnoafričke Republike da traži od Izraela ispunjavanje obaveza koje mu, u skladu sa konvencijom, pripadaju”. Kao dokaz postojanja namere, koji je ključan kriterijum u suđenjima za genocid, Sud navodi izjave nekoliko zvaničnika, poput Joava Galanta (ministra odbrane) i Isaka Hercoga (predsednika Izraela), koje su južnoafrički pravnici zabeležili u svojoj tužbi. Sud nadalje citira izveštaje Svetske zdravstvene organizacije (SZO), Kancelarije UN-a za pomoć i rad sa palestinskim izbeglicama (UNWRA) i Kancelarije UN-a za koordinaciju humanitarnih poslova (OCHA), kao i izjave pomoćnika generalnog sekretara za humanitarne poslove Martina Grifita, kako bi obrazložio procenu da uslovi života nametnuti Palestincima u Gazi, te nemogućnost pružanja stvarne pomoći i nege, kao i visok broj smrtnih slučajeva među ženama i decom, stavljaju situaciju u Gazi u domen konvencije o genocidu.
Međunarodni sud pravde nalaže pet privremenih mera:
• „Izrael mora preduzeti sve mere u svojoj moći kako bi sprečio izvršenje, protiv Palestinaca iz Gaze, svih dela” koja spadaju u domen primene Konvencije o genocidu; • „Država Izrael mora preduzeti sve mere u svojoj moći kako bi sprečila i kažnjavala direktno i javno podsticanje na izvršenje genocida protiv Palestinskih grupa u pojasu Gaze”; • „Država Izrael mora odmah preduzeti efektivne mere kako bi omogućila pružanje osnovnih mera i humanitarne pomoći koje su hitno potrebne.” • „Država Izrael se mora odmah postarati da njena vojska ne počini” dela koja su zabranjena Konvencijom iz 1948. godine; • „Država Izrael mora preduzeti efektivne mere kako bi sprečila uništavanje i obezbedila čuvanje dokaza koji se odnose na optužbe” za genocidna dela.
S druge strane, iako Sud smatra da nastavak vojnih operacija rizikuje dalje pogoršanje situacije u Gazi, on ne naređuje „prekid” ovih operacija, kako je to tražila Pretorija, niti prekid vatre. Međutim, sud nalaže „Državi Izrael da se odmah postara da njena vojska ne počini” dela zabranjena konvencijom iz 1948. Moguće da je za sudije pretnja koju Hamas predstavlja za bezbednost Izraela prevagnula nad drugim argumentima.
Zabrinut za svoj kredibilitet, Sud je nesumnjivo želeo da ograniči presudu na strogi zakonski okvir, odbijajući da uđe u političko ili vojno polje. „Sud zaista nije želeo da govori o prekidu vatre ili o legitimnoj samoodbrani”, analizira Džulijet Mekintajer sa Univerziteta Južne Australije, u svojoj objavi na mreži X (ranije (...)
