Ledeno subotnje januarsko jutro u tržnoj zoni Sen-Renana (departman Finister). Kristin Floš namerava da kupi „dve-tri sitnice“ u radnji Aksjon. Srećemo je na parkingu, pokazuje nam svoj smartfon. „Svakog dana idem na aplikaciju EDF-a (prim. prev. Elektrodistribucija Francuske) da proverim potrošnju. Da vidimo... Da... Tek je 20. u mesecu, a već sam dostigla iznos sa prošlomesečnog računa...“. Ozlojeđeno vraća telefon, a onda trlja ruke da ih zagreje. „Najavili su novo povećanje od 10% u februaru? Dokle tako? Stalno pričaju o energetskoj štedljivosti, ali mi se već dugo grejemo na ispod 19 stepeni! Voleli bismo da možemo da priuštimo 19 stepeni“. Na čemu jedni moraju da štede, drugima je luksuz. „Pre dve godine sam živela sa ćerkom. Sada sam sama, ali račun za struju se udvostručio“. Kristin Floš će još smanjiti grejanje, obući još jedan džemper, ređe paliti mašinu za veš.
„Morate biti domišljati da biste se izvukli“, objašnjava nam ova šezdesetogodišnja negovateljica, „stvarno ne znam kako se porodice snalaze“. Stariji ljudi kod kojih radi uglavnom greju samo jednu sobu. Sve ih je više koji traže da se ponovo zaposle, konstatuje Sandrin Perki, savetnica Centra za zapošljavanje u susednoj opštini. „Na primer, juče je došao par sedamdesetogodišnjaka nakon što su dobili ogroman račun za struju. Mnogi koji primaju minimalnu penziju (1.012 evra) ne jedu tri puta dnevno i ne mogu više nikako da prištede“. Osim toga „ovde na selu, većina živi u starim kućama koje se teško greju, a pošto nemaju sredstava da urade izolaciju, to su prave energetske crne rupe“.
„Želimo da se naša deca osećaju kao sva druga“
„Cene su otišle u nebesa!“, očajna je Žozijan, šezdesetogodišnja penzionerka koja čeka u redu pred prostorijama Narodne pomoći u Brestu (Secours populaire) da uzme svoj prehrambeni paket: kad plati stanarinu, osiguranja, zdravstveno osiguranje, račune za struju i telefon, ne ostaje joj mnogo za život. „Počela sam da radim sa 16 godina, prvo kao prodavačica, onda kao čistačica, penzija mi je 907 evra mesečno, manje od propisanog minimuma za starija lica. Moram da tražim pomoć, ne mogu drugačije. Nije fer!“, kaže nam umotana u veliki ofucani kaput, s kapom navučenom do obrva i licem zamotanim u šal, iza kog kao da želi da nestane. Direktor Narodne pomoći departmana Finister, koja ima 24 filijale, Bastijen Kaban gleda u računar da bi nam precizno izneo: „Od 1. januara imali smo 750 novih zahteva (jedan zahtev za prehrambenu pomoć može da obuhvata 1 do 12 osoba) samo za filijalu u Brestu. U 2023. godini pomoć je dobilo ukupno 26.239 osoba u departmanu: to je 27% više nego 2022“. Među njima je sve više penzionera, samohranih roditelja i njihove dece, siromašnih radnika, studenata „koji su se dosad snalazili, ali više ne uspevaju da prežive“.
Među njima je i David, student inženjerske škole. Volonterka u plavom prsluku udruženja gleda u instrukcije na kojima piše koja količina hrane se dodeljuje korisnicima zavisno od njihove situacije. Dok prelaze preko polica na kojima su konzerve i flaše, govori mladiću da „ima pravo na dva tetrapaka mleka“, i daje mu ih da stavi u kolica. Zatim nam objašnjava: „Pre smo davali barem tri po korisniku. Ali imamo ih sve više i više, a uspevamo da sakupimo sve manje sredstava. Želimo da imamo sve: meso, ribu, voće i povrće, hranu za ’uživanje’, ali zalihe su sve tanje. Kako bi svi dobili pomalo, moramo da delimo“. S torbom u kojoj nosi namirnice, i koja je svaki put sve lakša, David se vraća u svoju garsonjeru u studentskom gradu, dva kilometra udaljenu. Kada istroši svoj prehrambeni paket, za manje od dve nedelje, opet će čekati u redu da bi se nahranio, ali ovoga puta u holu Fakulteta za nauku i tehniku Univerziteta Zapadna Bretanja. Solidarna bakalnica Agorae omogućava studentima koji odgovaraju određenim socijalnim kriterijumima da kupe namirnice po sniženoj ceni. Gotovo 400 studenata se gura pred radnjicom od 16.30 do 18.30, a svaki put ih je sve više. „Zasada ne odbijamo nikog“, uverava nas Matilda Žauen, iz Uprave udruženja, „Ali za nekoliko godina ćemo možda morati da ograničimo broj korisnika, zato što su nam trenutne količine jedva dovoljne“. Ista je strepnja i u Solidarnoj kuhinji i Katoličkoj pomoći.
U Narodnoj pomoći je 12.30 časova. Distribucija se završava. Nastavlja se u 14.30, posle pauze za volontere. Mirijel, poslednja korisnica tog prepodneva, gura svoja kolica ka parkingu, gde je čeka muž. „Nismo dolazili od novembra“, kao da se pravda. Dok joj pomaže da stavi namirnice u gepek, njen muž objašnjava: „Sad nam je stvarno teško, mnogo smo potrošili tokom praznika. Imamo troje dece. Nama dvoma ne treba mnogo. Ali deca... Još uvek veruju u Deda Mraza...“. „Želimo da se deca osećaju kao sva druga deca“, završava Mirijel. Mnogi koje smo sreli pomenuli su istu želju: da budu kao sav ostali svet.
Za Žozijan to znači da proslavi rođendan svojih unuka u restoranu: u La Kantošu, solidarnoj ustanovi u siromašnoj četvrti Rekuvrans u Brestu, koja služi isti meni svima, ali su cene prilagođene prihodima mušterija. Jeli su kajganu, ćureću šniclu u sosu od pečuraka i kolač od čokolade. Prigušili su svetlo za desert. Cela sala je pevala „Danas nam je divan dan“ i aplaudirala kada su svećice oduvane. Siti, srećni, musavi od čokolade, Žozijanini unuci su povikali: „Hvala, bako!“.
Kristin Floš nije pravila doček Nove godine. Htela je da pripremi „stvarno lep Božić“, iako je to prevazilazilo njene mogućnosti. „Počastila sam se, i nisam jedina. Videla sam ljude s kolicima punim namirnica koje ne mogu da priušte. Čak su se zadužili. Ali moramo si nekad dati na volju! Kao i svi drugi, samo o novcu mislim: svakog dana gledam svoj račun da ne odem previše u minus“. Patrik G, socijalni radnik u Centru za socijalni rad departmana (CDAS) kaže da „ima sve više i više slučajeva prezaduživanja. Često se radi o ljudima koji imaju redovne prihode, ali preniske. Ti ljudi ne primaju socijalnu pomoć, jer takvima se ne odobravaju krediti“. Kao da hodaju po užetu, paze na svaki trošak, uvek u opasnosti od pada. „Na kraju svakog meseca, oni su na nuli. Ako se desi bilo šta nepredviđeno, odlaze u minus“. Na primer, ako se pokvari neki kućni aparat... Ili se najavi školska ekskurzija zbog koje mora da se uzme kredit, da deci ne bi bilo neprijatno. „Malo-pomalo, takve stvari pokreću vrtlog, iako su to ljudi koji dobro upravljaju svojim finansijama“.
Solen Morvan zna kako je. Otkako joj je pukao zupčasti kaiš u kolima, nastupio je sunovrat. „Radim kao personalni asistent. Bez automobila – ne mogu da radim. Ne znam kako ću se izvući“. Razvedena, sama podiže dvoje dece, zbog čega je morala da napusti mesto poslovođe u (...)
