„Dvanaestorica“ 1918.
Crna večer. Beli sneg. Vetar, vetar! Ruši s nogu sve. Vetar, vetar – širom belog sveta! (...) Od zgrade do zgrade, od kanapa traka: na kanapu – plakat: „U Ustavotvornu skupštinu – sve nade!“ Starica se kida, gorko plače, ne zna šta te stvari znače, čemu plakat takav, šta to platno nosi? Šta bi tu gaća bilo za dečaka, a svi su – goli i bosi... Starica je, najzad, promrznuta lica, pregazila nekako preduboki smet. – Oh, Majko-zaštitnice! – Oh, satrće boljševici svet! (...) Mržnja, tužna mržnja, iz mojih grudi se toči... Crna mržnja, sveta mržnja... Otvori, druže, Četvore oči! Sneg leprša, vetar gudi. Gle, dvanaest ide ljudi. Crni remen, puška laka, vatre, vatre – iz sokaka... Stara kapa, krdžu pale, lisice im samo fale! Sloboda svima, svima, ah, bez krsta, ah! Trah-tra-tah! Hladno je drugovi, hladno, zima! Vatre, vatre, vatre – na sve strane... I remnici – svi o desno rame... U korak s revolucijom moćnom! Naš dušman vreba danonoćno! Ti bez straha, druže, pušku stegni I na svetu Rusiju potegni – na gazdinsku, domaćinsku, na trtastu! Ah, bez krsta, ah!
