Nakon dugo vremena, brojke još uvek ostaju aproksimativne i daju uvid samo u red veličine. U slučaju represije u Setifu (1945), procena se kreće između 6.000 do 45.000 mrtvih. Na Madagaskaru (1947), bilo je približno 80.000 žrtava. U Indokini (1946 – 1954), brojke variraju s obzirom na izvore od 800.000 do dva miliona mrtvih, a u Alžiru (1954 – 1962) između 300.000 i milion. Čak i bez uzimanja u obzir Tunisa i Maroka, kao i odustajanja da se adresira francuska odgovornost u nešto skorijim događajima, poput genodica u Ruandi, ovo sumorno sabiranje potvrđuje činjenicu da, kada se uporedi broj žrtava sa prosečnim brojem stanovništva, Francuska spada u vodeće države koje su počinile masakre tokom druge polovine XX veka.
Ona je istrajala s takvom upornošću da bi posmatrač mogao zaključiti da je zločin ontološki povezan sa političkim režimom na snazi. Jer se o zločinu mora govoriti. Represija sprovođena tokom dve decenije na dva kontinenta imala je karakteristike zločina protiv čovečnosti onako kako je definisan novim francuskim krivičnim zakonom: „Masivno i sistematsko praktikovanje ubistava, kidnapovanja lica koja rezultiraju njihovim nestankom, mučenje ili nehumana dela (...)“.
Jedina značajna politička organizacija koja se usprotivila ovakvom koliko surovom toliko i imbecilnom lancu događaja i zločina bila je Komunistička partija Francuske (KPF). Sećanje njenih veterana ispunjeno je uspomenama na tešku borbu protiv zločina svoje nacije u gotovo apsolutnoj izolovanosti. Nasuprot tome, kod drugih političkih opcija, ovakva prošlost prolazi vrlo jednostavno. Fransoa Bajru, lider centra i politički naslednik demohrišćanske opcije, koja je više nego bilo ko drugi bila umešana u kolonijalističku opresiju francuske države, nije se opterećivao tim neželjenim prisećanjima kada je mahao „Crnom knjigom komunizma“ prema suprotnoj strani Parlamenta. Sećanje je možda takođe promenljive geometrije.
Knjigom? Knjigama, tj. heterogenim skupom tekstova kojem je uvod i zaključak priređivača Stefana Kurtoa trebalo da dâ smisao. Izdavač nas obaveštava da je pokojni Fransoa Fire prihvatio da napiše predgovor. Prevod bi u tom slučaju bio bar inteligentan. Kurtoa praktikuje nešto drugo: njegov tekst predstavlja erupciju tehnike advertajzinga u istorijskom pristupu (takođe, insistiranjem na „šokiranju putem fotografijama“, ne otkriva li se na taj način ikonografsko siromaštvo knjige?). Njegovi postulati bez napora dostižu efikasnost slogana. Esencijalna teza knjige je: komunizam nosi unutar sebe teror kao olujni oblak. Teror je upisan oduvek i zauvek kao njegov genetičko-politički kod.
Ne nalazi li se spomenik u slavu Tomasa Mora, autora „Utopije“, koji je obezglavljen 1535. od strane Henrija VIII, unutar zidova Kremlja? Pre nego što se sprovede ispitivanje o zločinima, bez komentara, u slučaju deportacije Nemaca sa Volge 1941, ne bi li bilo fer pretpostaviti da je ova očigledna strateška odluka barem u početku bila opravdana s obzirom da se dogodila u trenutku kada se zemlja borila za opstanak? Najzad, zar nisu Sjedinjene države internirale tokom celog rata, bez ikakvog oblika suđenja, hiljade japanskih imigranata koji su često bili dugogodišnji stanovnici i sigurno nisu predstavljali istu potencijalnu opasnost?
Toliko opsesivnog besa zbunjuje. Nisu li zastrašujući razlozi dovoljni po sebi? Ne pokazuje li propagandistička instrumentalizacija žrtava prezir prema njihovim patnjama? Radi se o tome da je Kurtoa postavio ambiciozni cilj svojoj kampanji. Znajući da su nacistički zločini, i posebno pokušaj istrebljenja evropskih Jevreja, bili deo kolektevnog sećanja kao apsolutna odvratnost, želeo je da uspostavi analogiju između nacizma i komunizma. Uz 25 miliona žrtava na jednoj i procenjenih 100 miliona žrtava na drugoj strani, dokazi bi trebalo da ukažu na to da je druga strana četiri puta kriminalnija od prve. Naravno, žrtve se ne upoređuju. Jevreji i Cigani ubijani su kao takvi. Citarajući govore boljševika, ostavljajući revolucionarnu retoriku po strani, Kurtoa je morao da prizna da, ako su oni nameravali da likvidiraju svoje buržoaske neprijatelje, kulake i slično, radili su to „po klasnoj logici“. Stoga je uveo pojam „klasni genocid“ koji bi trebalo da bude ekivalent „rasnom genocidu“. Intelektualna prevara koja (...)
