U vreme dok zapadni mediji Rusiju predstavljaju kao zemlju koja se rve sa svojim nacionalističkim i imperijalističkim demonima, nije zgoreg odmaći se od retorike „propasti demokratije“ koju ta zemlja navodno proživljava. Čini se kao da je putinovski politički režim pozive nekadašnjeg prvog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS), Mihaila Gorbačova, na uspostavljanje demokratije i evropskog modela uspešno otpremio na nivo slučajnosti u dugom istorijskom razdoblju obeleženom autoritarnošću. Kulturalistička objašnjenja te evolucije uzela su maha: Rusi nisu „spremni“ za demokratiju i vekovima borave u kulturnim tradicijama kojima su zapadni koncepti strani.
Takav diskurs savršeno odgovara vladarima koji se, u ime takozvanih „kulturnih izuzetaka“ koje zagovaraju od Azije do Afrike, zapravo trude da održe svoje posebne interese. To je slučaj i sa američkom spoljnom politikom, koju prati mit borbe protiv „zla“, tj. protiv dugog spiska zemalja najrazličitijih političkih režima i ciljeva na koji se Rusiji iznova preti da će biti vraćena.
Pa ipak, zamisao o postojanju vanvremenskih karakteristika koje pogoduju autoritarnim režimima i razmatranja nepomirljivosti demokratije i ruskih tradicija ne predstavljaju relevantan pristup razumevanju političke dinamike, opisali je demokratskom ili ne, koja se u Rusiji odvija. Neobična diarhija uspostavljena u maju 2008. dvostrukom inauguracijom Dmitrija Medvedeva na mesto predsednika države i Vladimira Putina na mesto predsednika vlade potvrdila je da politički režimi, na Zapadu koliko na Istoku, ne predstavljaju nepromenljiva dostignuća već evoluirajuće strukture, večno podložne novim pregovorima. Zapadni diskurs o neophodnosti tranzicije bivših komunističkih zemalja u demokratiju nije oslobođen od interesima rukovođenih prikrivenih motiva niti ideološkog uverenja, koji se toliko često previđaju da se čine prirodnim. Ideja o postojanju gotovo savršenog „demokratskog modela“ koje otelovljuju evropski i severnoamerički parlamentarni sistem zapravo je mit koji osim što prećutkuje viševekovne istorijske procese i brojna savremena skretanja, ignoriše i razmatranja o mogućnostima prevazilaženja parlamentarizma putem demokratije koja bi dobar deo inicijative vratila građanima.
Prema takvoj šemi, Rusija spada ili u kategoriju onih zemalja koje svojom nesposobnošću da primene taj čuveni „model“ Zapad bacaju u očaj, ili onih koje su na putu da ga sustignu, koje od zapada razdvaja samo banalna vremenska barijera. Ovde, dakle, imamo posla sa dve zamke: sa esencijalističkim pristupom, kojim vlada princip da Rusija ne može da prihvati vrednosti Zapada; i linearnim pristupom, prema kom je sve samo pitanje vremena, a ova zemlja samo je u zaostatku u odnosu na društveni model koji se smatra jedinstvenim i vanvremenskim.
Nije nam ovde cilj da negiramo teškoće i posebnosti ruskog političkog života nakon nestanka Sovjetskog Saveza, niti da izbegnemo priznanje značaja težine istorijskog iskustva. Sasvim je opravdano primetiti da počeci zapadnoevropskog modela sežu sve do Srednjeg veka, da je gradska buržoazija igrala vodeću ulogu u prelasku sa srednjovekovnih na pojedinačne slobode i da je Rusija, koja nije imala iskustvo zapadnog feudalizma, oduvek živela pod autokratskim političkim režimom.
Podjednako je ispravno podsetiti na to da je ruska filozofija od XXI veka disocirala pojedinca, koji sebe promišlja izvan totaliteta, čoveka koji se može ostvariti jedino u skladu sa nekim organskim kolektivnim entitetom. Pa ipak, ti elementi objašnjenja ne mogu nadjačati važnost istorijskog konteksta u kom se u Rusiji postavilo „demokratsko pitanje“, kao ni socio-ekonomski uticaj ruskog reformizma.
„Neuspeh“ demokratije u Rusiji u velikoj se meri da objasniti traumatskim karakterom (...)
