„Nećemo više tolerisati unutrašnju opoziciju. Moramo se osloboditi onih koji nisu na istom putu kao i mi.“. rekao je Boris Jeljcin, prvi predsednik nove Ruske federacije 1993. Oko Kongresa narodnih poslanika i njegovog Vrhovnog sovjeta nekoliko dana bili su tenkovi Т- 72, а u zoru 4. oktobra, oni su otvorili vatru. Neki delovi specijalnih snaga odbili su u blizini ruske bele kuće, doma parlamenta da pucaju na civile. Ali pod komandom ministra odbrane Pavela Gračova, tenkovi su izvršili napad i dim je obavio zgradu. Usledila je ulična borba. Nakon što su mrtvi i povređeni izneseni, poslanici su se predali.
Prema zvaničnim podacima, 123-oje ljudi je poginulo u postizanju „pobede za demokratiju“ koju su pozdravili neki zapadni lideri i mediji. Drugi izvori procenjuju da je bilo 1500 mrtvih. U isto vreme, u Moskvi se odvijao lov na „ilegalne“, čija su meta bili ljudi sa Kavkaza; pogođeno je možda 25000 ljudi. Pored nacionalističkih sukoba na Kavkazu i u baltičkim zemljama, to je bilo najgore nasilje u Rusiji od gulaških pobuna iz 1950-54, ustanka u Tbilisiju (Gruzija) 1956. i nereda u Novočerkasku 1962.
Da bismo razumeli 1993, moramo da se vratimo u 1991. : na krizu u sovjetskom sistemu, na ćorsokak u koji je upala perestrojka Mihajla Gorbačova 1985. i raspad SSSR-a. Početkom leta 1991, Hasbulatov je bio novoizabrani načelnik Vrhovnog sovjeta Rusije, parlamentarne skupštine sa ograničenim ovlašćenjima. Aleksandar Ruckoj je izabran za potpredsednika Ruske federacije na istoj listi na kojoj je bio i Jeljcin 12. juna 1991. U avgustu 1991. tri buduća protagonista sukoba iz 1993. bili su saveznici i zajedno su se borili protiv pokušaja državnog udara konzervativnih protivnika Gorbačovljevih reformi. Ruckoj je otišao na Krim da oslobodi Gorbačova iz kućnog pritvora u koji su ga stavili lideri državnog udara i vratio ga je u Moskvu. Saveznici su iskoristili neuspeh državnog udara da razbiju Sovjetski savez, proglase nezavisnost Rusije i organizuju odlazak Gorbačova koji je oličavao perestrojku.
Radikalna šok terapija
Jeljcin je brzo iskoristio svoju novu međunarodnu slavu. Dana 1. novembra preuzeo je ovlašćenje i godinu dana je bio u poziciji da briše zakone, imenuje ministre u vladi i odlučuje uredbom bez konsultacija sa parlamentom. Jeljcin je omogućio „šok terapiju“ koju sprovode: vodeći ruski neoliberalni ekonomista, Jegor Gajdar, učenik čikaške škole i Jeljcinov ministar; Anatolij Čubais, arhitekta privatizacije; ekonomista slobodnog tržišta Andrej Ilarionov; i Genadij Burbulis, bivši profesor marksizma-lenjinizma koji je 1991. okončao akt raspada SSSR-a. Jeljcin se takođe mogao osloniti na podršku drugih političkih ličnosti, poput istoričara Jurija Afanasijeva, gradonačelnika Moskve Gavrila Popova i sentpeterburškog gradonačelnika Anatolija Sobčaka. Svi oni su blisko sarađivali sa finansijskim grupama i finansijskim oligarsima kao što su Vladimir Gusinski i Boris Berezovski, koji su već posedovali bankarske i medijske imperije. Nazivali su sebe „demokratama“ – da bi se razlikovali od konzervativaca – i gledali na nedavne primere Pinočeovog Čilea i Tačerkine Britanije.
Rusija je naglo prešla put od ekonomije sa centralizovanim planiranjem do neregulisanih cena i deviznih kurseva, deindeksiranih zarada i privatizacije. Inflacija i drastičan pad stvorene vrednosti plata uništili su štednju. Zarade su još uvek činile 70% prihoda porodica 1991, ali samo 38,5% do 1995. Jedina naknada za sve to bio je kraj nestašica i, za mnoge, šansa da kupe svoje kuće po nominalnim cenama.
Najznačajnije tržište se otvorilo za neformalnu ekonomiju, trafiking i bartering trgovinu, što je vodilo ka demonetarizaciji. Regioni su pokušali da postanu samodovoljni ili su podlegali carinskim barijerama i zahtevima za nezavisnost. Skoro 80% stanovništva bilo je ispod granice siromaštva. Pojavila se aktivna manjina dobitnika: poslovanje, bankarske usluge, oglašavanje, PR i industrija seksa donosili su sočne profite. Ruski novobogataši otkrili su Zapad i njegov poreski raj.
U parlamentu i u javnosti, podrška predsedniku je brzo presušila. Shvativši to, Jeljcin je obećao da će ublažiti reforme, ali ih je zapravo ubrzao pre izbijanja pobune. Decembra 1992. pregovarao je i dobio odobrenje Vrhovnog sovjeta za održavanje referenduma o ruskim institucijama u zamenu za odlazak Gajdara.
Savez protiv Jeljcina
Hasbulatov, kao lider parlamenta, podržao je (kejnzijanske) ideje „o postepenim promenama“, inspirisane socijaldemokratskim ekonomistima poput Leonida Abalkina i Nikolaja Petrakova, bivših Gorbačovljevih kolega. Pominjanje regulacije tržišta u to vreme vodilo je ka optužbama da ste nepreobraćeni komunista. Pa ipak, parlament uopšte nije predstavljao komunistički blok; 85% njegovih članova nekada je pripadalo staroj Komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza, ali su svi oni sada bili samoproglašeni liberali. Alijansa protiv Jeljcina bila je sastavljena od nacionalista i razočaranih demokrata, nekadašnjih Jeljcinovih pristalica i onih koji su želeli da se Sovjetski Savez održi. U pozadini sukoba ličnosti, radilo se o tri glavne ideje u krizi između predsednika i parlamenta: traganje za ultraliberalnom ekonomskom politikom; program glavnih privatizacija; (...)
