Neverovatni paradoks: nemiri koji su tokom 1989. potresali Istočnu Evropu označili su vrhunac evropske politike Mihaila Gorbačova. Tolerancija koju je Sovjetski savez pokazivao prema njima bila je najbolji pokazatelj želje njegovog reformatorskog vođe da okonča Hladni rat i da transformiše uređenje Evrope. Istovremeno, oni su doveli i do propasti njegovog poduhvata. Gubitak kontrole nad Istočnom Evropom koji je ubrzo usledio istrgao je iz ruku predsednika SSSR-a glavne poluge moći koje su mu bile potrebne da bi ostvario svoje planove za budućnost Starog kontinenta.
Neverovatna smirenost koja je vladala u Moskvi dok su se u novembru i decembru 1989. nemiri u Centralnoj Evropi odvijali munjevitom brzinom, jasno je ukazivala na to da je doneta čvrsta odluka da se ni u kom slučaju na njih ne reaguje silom. To ne znači da su prvi čovek Sovjetskog saveza i njegovi savetnici predvideli obim niti – što je još bitnije – brzinu promena koje su predstojale. Oni su računali da će se te promene odvijati kroz relativno kontrolisani višegodišnji proces. Upravo je to omogućilo prvi model transformacije koji su u Poljskoj uspostavili general Vojćeh Jaruzelski i vođe sindikata Solidarnosc („Solidarnost“), a koji je legitimisan istorijskim dogovorom 5. aprila 1989: dogovorom koji je otvorio vrata daljim nemirima u Poljskoj i njihovom ubrzanom širenju širom cele Centralne Evrope nakon otvaranja Berlinskog zida sedam meseci kasnije. Pomenuti dogovor je omogućio ulazak poslanika iz redova Solidarnosti u poljski parlament, ali uz održavanje obavezne većine za komuniste i njihove saveznike.
Kada su se na leto 1989. reformatorske komunističke vođe Mađarske odlučile da omoguće održavanje slobodnih izbora i da pretvore Mađarsku socijalističku radničku partiju (MSRP, komunisti) u socijaldemokratsku organizaciju, bili su ubeđeni da će im ti potezi doneti nov legitimitet. Ova očekivanja zasnivala su se na nezavisnim i pouzdanim istraživanjima javnog mnjenja.
Gorbačov je delio ovakvo viđenje stvari koje će se pokazati kao iluzija. Od svog dolaska na vlast on je u SSSR-u stalno igrao na istu takvu političku kartu, mada je to činio drugačijim ritmom. Bio je ubeđen ne samo u to da njegova reformatorska odvažnost neće dovesti do debakla, već da je upravo ona najbolji način da se debakl izbegne. Takođe je smatrao da je moguće reformisati i Nemačku Demokratsku Republiku (NDR); zbog toga je „izdao“ njenog predsednika, Erika Honekera, tako što se ni najmanje nije opirao odluci mađarskih vlasti da raskinu svoj ugovor sa Istočnim Berlinom i da početkom septembra 1989. otvore svoju granicu ka Zapadu za Istočne Nemce.
Devetog novembra, na dan kada je Berlinski zid neočekivano otvoren, Genadij Gerasimov, portparol sovjetskog ministarstva spoljnih poslova, je ovo potvrdio: „Ove promene se kreću u dobrom pravcu. Prevazilazimo Evropu koja je bila podeljena od kraja rata i krećemo se ka zajedničkom evropskom domu.“ Međutim, tokom sledećih nekoliko nedelja, a naročito nakon što je Helmut Kol, kancelar Zapadne Nemačke, u Bundestagu izložio svoj plan o ujedinjenju Zapadne i Istočne Nemačke, koji je iznenadio i njegove zapadne saveznike, SSSR je oštro promenio svoj jezik i počeo da iskazuje velike zadrške prema mogućnosti ujedinjenja.
Tokom američko-sovjetskog samita na Malti, 3. decembra 1989, Eduard Ševardnadze izjavio je da treba „poštovati posleratne činjenice“ u Evropi. Njegov portparol je dodao da je prva od tih činjenica to da je „Evropa i dalje podeljena između dva vojna saveza, NATO-a i Varšavskog pakta; druga činjenica je to da su granice u Evropi utvrđene u Helsinkiju; treća je to da postoje dve Nemačke“.
Pregovori o novoj ulozi Varšavskog pakta
Ova promena ne znači da su ranije izjave bile plod zavedenosti ili propagande. Gorbačov je želeo „postepeno smanjivanje“ podeljenosti Evrope i Nemačke u okviru kontrolisanog procesa gde bi svaki ustupak Sovjetskog saveza ili Istočne Nemačke bio propraćen ustupcima Zapada – kako po ekonomskim, tako i po pitanjima smanjenja naoružanja i izgradnje novog evropskog poretka. Zbog toga je tokom samita na Malti izjavio da se protivi „svakom veštačkom ubrzavanju“. Njemu je draže bilo ono što je istočnonemački vođa Hans Modrov predlagao pre obelodanjivanja Kolovog plana: „Sporazumna zajednica dveju nemačkih država“. Naposletku, sovjetski napori da se spreči nezaustavljivo kretanje, ne više ka ujedinjenju, već ka usisavanju NDR od strane Savezne Republike Nemačke (SRN), ispostavili su se kao usiljeni i jalovi. Uprkos tome, Gorbačov će se dugo veoma snažno opirati ulasku nove Nemačke u NATO.
Kao što su uradile kada je u Poljskoj general Jaruzelski morao da prihvati stvaranje vlade u kojoj će komunisti biti u manjini, sovjetske vođe su, suočene sa debaklom drugih istočnoevropskih režima, zahtevale da se, u zamenu za njihov pragmatizam, pripadnost ovih država Varšavskom paktu ne dovodi u pitanje. Pored toga, neposredno pred stvaranje vlade koju će voditi Solidarnost, Leh Valesa je u avgustu 1989. na zapadnonemačkoj televiziji izjavio da će ta vlada „izvršavati svoje obaveze prema Varšavskom paktu“. Nekoliko meseci kasnije, nakon najave slobodnih izbora u NDR-u, Gerasimov je uveravao javnost da se SSSR neće protiviti uspostavljanju nekomunističke vlasti u Istočnom Berlinu, „pod uslovom da NDR ostane u Varšavskom paktu“.
Ovaj sovjetski uslov se podrazumevao. Varšavski pakt je predstavljao jedan od glavnih simbola svetske moći SSSR-a; u evropskim pitanjima nudio je određenu stratešku simetriju u odnosu na SAD, a bio je i njegov glavni politički instrument u pregovorima oko vojne ravnoteže, razoružanja i buduće politike Starog kontinenta. Novi evropski poredak iz vizije sovjetskog predsednika predviđao je dogovor o postepenom razoružanju oba saveza. Oni bi takođe bili podređeni krovnoj strukturi sveevropske bezbednosti zasnovanoj na institucionalizaciji i osnaživanju autoriteta Konferencije za bezbednost i saradnju u Evropi (KBSE) koja je bila osmišljena kao regionalni podsistem Organizacije Ujedinjenih nacija (OUN).
Varšavski pakt se nekako držao na okupu 1990. Moglo se čak reći i da je diplomatija SSSR-a ostvarila pobedu. Međutim, bila je to mršava pobeda jer je pakt, u suštini, postao puka fasada bez ikakvog značaja na političkom, kao ni na vojnom planu.
Pre svog uspona na mesto predsednika Čehoslovačke, Vaclav Havel je tvrdio da će potpuno povlačenje sovjetskih trupa stacioniranih u njegovoj državi morati da bude deo opštih pregovora o smanjenju broja konvencionalnih snaga u Evropi. Takva pozicija bila je u skladu sa stavom SSSR-a. Međutim, Havel je ubrzo bio primoran da promeni svoje mišljenje. Kako se odvijala „plišana revolucija“, više masovnih demonstracija je iznelo zahtev za „hitnim i potpunim“ povlačenjem 75000 sovjetskih vojnika. Kako bi zadržao dobre odnose sa Čehoslovačkom, kao i prednost akumuliranih političkih simpatija koje je prema njemu gajilo međunarodno javno mnjenje od jeseni 1989, Gorbačov je prihvatio da od 15. januara 1990. otpočne sa (...)
