U nekom smislu bi se moglo reći da je Rusija bila i ostala međunarodna pojava uprkos sebi samoj. Ako istoriju Rusije čitamo kao odraz njene „ruskosti“, naročito upada u oči sledeće: radi se o zemlji koja nije mogla da dostigne domete svoje imperije. Već je tokom carističkog perioda nedostajalo resursa da bi se, dosledno i dubinski, ispunila uloga dostojna imperijalnog statusa koji je Rusija imala. Potom je izgubila mogućnost odbrane svoje teritorije, a u Prvom svetskom ratu vojnici su u borbe išli bez puške. Što se imperija tiče, nije to nešto čime se trebalo dičiti…
Sovjetska Rusija nije se zadovoljila postojećim imperijalnim nasleđem, pa se zato krenulo dalje u teritorijalnu ekspanziju. U jednom trenutku delovalo je da su Rusi ovladali situacijom, jer su neverovatno brzo ponovo bili sposobni za ratovanje i odbranu zemlje. Ipak, ubrzo su se ponovo našli na pučini, uhvaćeni u koštac sa problemima složenog sveta, bez ekonomskih i tehnoloških sredstava koja bi im omogućila da reše dodeljene zadatke. Uprkos tome, Rusija je bila dovoljno moćna – mada ne bez značajne pomoći sa Zapada – za pobedu nad Hitlerovom Nemačkom u Drugom svetskom ratu. Štaviše, u nekim oblastima je ruska tehnologija bila i naprednija od suparničke. Da tehnološki razvoj nije otišao dalje od stare teške industrije, SSSR ne bi mogao da prihvati i zadrži poziciju status supersile. Uprkos rasprostranjenom mišljenju, nije trka u naoružanju bila uzrok propasti SSSR, iako je sasvim verovatno tome doprinela.
Glavni činilac ruskih problema nalazi se u dinamici sovjetskog sistema, što se i (relativno rano) pokazalo u tromosti tehnoloških inovacija, a što je sputavalo rast i razvoj resursa neophodnih za poboljšanje životnog standarda i umnožavanje kreativnih rešenja u oblasti tehnologije, kulture i politike. Kad se sve uzme u obzir, trka u naoružanju i razvoj odbrambenog sektora su još bili i uspešni. Ono što ih je u dugom roku osudilo na propast je određeni „istorijski hendikep“, što je uticalo na nekoliko sfera sovjetskog društva i odvelo u zastoj sistema u celini, u vidu sistemskog neuspeha koji bi se desio bez obzira na stupanj međunarodne konkurencije. Čini se da je trka u naoružanju zapravo doprinosila održanju sistema, onakvog kakav je i bio, jer je zaustavljala napore reformatora u pravcu promena koje bi se ispostavile kao pogubne za konzervatice.
Zaostalost koja je postepeno nagrizala carsku Rusiju nastavila je to da čini i sa SSSR još pedeset godina nakon Oktobarske revolucije, s tim što se tada našla u znatno složenijem kontekstu. U prvim godinama novog sistema, trebalo je sustići samo Zapad, da bi u poslednjim decenijama postalo nužno uhvatiti korak i sa Istokom. To je tačka u kojoj su pukotine u temelju stare imperije postale očigledne, uprkos restauraciji sprovedenoj tokom sovjetske epohe. Rusija koju danas vidimo izašla je iz svega toga sa minimalnom sposobnošću da upravlja teritorijom svedenom na staro slovensko jezgro.
Ostavimo li za trenutak po strani tešku situaciju u kojoj se nalazi savremena Rusija, valjalo bi vratiti se korak unazad i postaviti sledeće pitanje: kako objasniti uticaj koji je SSSR tako dugo mogao da vrši na ostatak sveta?
Na to bi se moglo odgovoriti parabolom sa ogledalima, koje su glavni junaci ove priče usmeravali na onog drugog i sagledavali sopstveni ogledalni lik u različitim vremenskim periodima. Ekonomski uzlet na Zapadu između 1921. i 1929. bio je odraz Sovjetske Rusije koja se odlučno oporavljala od razaranja u toku građanskog rata (1917-1923), u svojstvu zemlje koja je ponovo kasnila u razvojnom pogledu možda i više nego ikada do tada. Potom su usledili uspesi prvih petogodišnjih planova koji su došli u vreme teške situacije na drugoj strani, naročito posle sloma berze 1929. godine.
Promenljiva sreća obe strane objašnjava promene koje su se dogodile jednoj strani u shvatanju one druge. Predstave o drugom su se kretale tamo-amo, ponekad kao ispravan odraz stvarnosti, ponekad ne. Nije ni moglo biti drugačije u velikoj međunarodnoj sobi s ogledalima. Kriza na Zapadu iz perioda 1929-1936, kojoj je odgovarao intenzivan industrijski razvoj na sovjetskoj strani, doprinela je umanjivanju razmera čistki iz tridesetih, kao i drugih nedostataka režima, uporedo sa preuveličavanjem problema na Zapadu. Svaki preokret u situaciji (npr. kada je SSSR morao da uvozi žito sa Zapada) izazivao je i preokret u samom mehanizmu, pa su tako postignuća jedne strane preuveličavana, a postignuća druge obezvređivana.
Politika SSSR-a prema manjinama unutar zemlje je bila još jedan činilac koji je uticao na pozitivan stav svetske javnosti prema SSSR. Mnogi su ovaj „unutrašnji internacionalizam“ smatrali privlačnom osobinom SSSR koja je, pritom, umnogome bila stvarna i autentična. Sovjetski Savez je bio imperija, čiji su okviri nasleđeni od carske Rusije, ali različita etnička svojstva unutar te imperije nisu bila i kolonije. To je učinilo dosta na isticanju privlačnosti slike s kojom je SSSR izlazio pred svet, a moguće je da će tako biti i u budućnosti. U dobu koje je obeleženo rasizmom i šovinizmom zemlja koja zastupa internacionalizam, i za koju se čini da ga primenjuje u sopstvenim okvirima, deluje sasvim privlačno, bez obzira na odstupanja od realnosti koja stvara propaganda.
Homo sovieticus se možda osećao kao Rus, Uzbek, Tatarin ili Gruzijac, ali je u isto vreme bio spreman i da prihvati određenu nadnacionalnu predstavu o sebi. U sovjetskoj vojsci bilo je i braon i kosih očiju, tamne i svetle kože, ravne i uvijene kose – to nije bilo važno onoliko koliko je bilo važno jedinstvo vojske koja je bila sovjetska, a ne ruska. Iako je Staljin grubo pokušao da „rusifikuje“ zemlju pred kraj rata, ova pojava je, paradoksalno, preživela sve do kraja sistema. Uprkos brojnim promenama u političkoj liniji, ova raznovrsnost je ostala jedna od karakteristika te „internacionalne“ imperije i možemo je smatrati jednom od njenih najvećih dostignuća.
Drugi krupan događaj sa podjednako krupnim posledicama – poraz nacističkih zavojevača 1945 – ne bi se nikada mogao dogoditi bez industrijskog uzleta postignutog prvim petoletkama iz vremena pre rata. Pobeda je postignuta uprkos teroru i greškama autokratskog vođstva; štaviše, doprinela je prikrivanju nekih od najtežih Staljinovih zlodela. Kao da je pobeda opravdala odluke režima, a tako je, bar neko vreme, na stvar gledao i ostatak sveta. Kasnije, nakon što je Staljin umro 1953, uspeh SSSR u sustizanju Zapada u nuklearnom i svemirskom programu je delovao kao dokaz nadmoći planske privrede i novo opravdanje režima, iako se ta postignuća ni u kom slučaju ne mogu pripisati sovjetskom planiranju.
Neravnoteža kao sistem
Tačno je sasvim suprotno: sistem nije bio sposoban za planiranje, jer, da jeste, nikako ne bi „isplanirao“ sopstveni krah i spiralu malih neravnotežnih stanja koja su ga na kraju i potopila. Sovjetska dostignuća u oblasti svemirske tehnologije i naoružanja posledica su sistemske upotrebe administrativnih sredstava u cilju koncentracije resursâ na glavne zadatke. Možemo to zvati kako god želimo, ali se ipak ne radi o planiranju. Planska privreda dostojna svog imena bi svakako ostavila otvorenom i mogućnost za prilagođavanje ciljeva gde ima potrebe za time, ali ne bi zanemarivala čitav niz sporednih ciljeva (drugim rečima, ogroman deo privrede koji je zapravo bio prioritetan). Veliki broj sovjetskih postignuća, a možda i većina, posledica su posebnog načina upravljanja koji je u najmanju ruku bio haotičan, a iscrpljivao se u žongliranju ciljevima i (...)
