Hoće li Versajski sporazum, potpisan 28. juna 1919. kako bi stavio tačku na Prvi svetski rat i uvedeo novi svetski poredak, biti pominjan 2019? Najverovatnije neće, osim da bi se ukazalo na njegove propuste. On nije uspeo da ispuni nade koje je kraj rata bio probudio. Poražene strane kritikovale su ga kao nepravednog, dok pobedničke nisu uspele da se oko njega saglase; zameraju mu se nemogućnost da uvede stabilan međunarodni poredak, ekscesi prema Nemačkoj, uloga u usponu nacizma i, posledično, izbijanju Drugog svetskog rata – do te mere da određeni istoričari tvrde da je postojao samo jedan svetski rat. Nakon kritika, Versajski mir pao je u zaborav. Ipak, njegova priča još uvek traje.
U junu 1919. godine Vajmarska republika morala je nevoljno da pristane da potpiše ovaj sporazum bez namere da ga poštuje. Za nju je član 231 (koji je za rat pre svih okrivio Nemačku i na osnovu kog je ona morala da plaća ogromne reparacije) bio dvostruka kazna – kako ekonomska, tako i moralna. U knjizi Ekonomske posledice mira, izdatoj 1919. godine, na koju se mnogi i dan danas pozivaju, ekonomista Džon Mejnard Kejns doprineo je izgradnji viđenja prema kom je Versajski sporazum rezultirao „neuspelim mirom“.
Kejns je učestvovao u pregovorima u Parizu kao predstavnik britanskog ministarstva ekonomije i finansija u vladi premijera Dejvida Lojda Džordža, vođe Liberalne partije – čiji je član bio i sam Kejns. On je veoma aktivno učestvovao u određenim etapama pregovora i bez oklevanja je iznosio svoje stavove vezane za iznos reparacija, snabdevanje Nemačke i pitanje granica. Francuska delegacija bila je šokirana njegovom rezervisanošću prema vraćanju Alzasa Francuskoj. Ovaj visoki funkcioner britanske države u diskusijama je delovao toliko blizak pozicijama poraženih sila da je, na primer, Andre Tardiju, desna ruka Žorža Klemensoa, pričao kako je Kejns „od reči do reči “ ponavljao nemačke argumente.
Kejns, kao pregovarač, bio je čist proizod britanskog elitizma: sin moćnog kejmbričkog profesora i buduće gradonačelnice tog grada, i sam je postao renomirani akademik i urednik Ikonomik džurnala (The Economic Journal). Pripadao je zatvorenom klubu Kejmbričkih apostola Kings koledža kao i Blumsberi grupi u kojoj se družio sa intelektualcima – piscem Litonom Strahijem, slikarom Dankanom Grantom, Vanesom Bel i njenom sestrom Virdžinijom Vulf. Ovaj uticajni intelektualac uvek se okruživao prestižnim prijateljima, uglednim porodicama i moćnicima. Kejnsova odluka da napusti akademiju kako bi počeo da radi za ministarstvo ekonomije i finansija šokirala je njegove prijatelje.
Tokom pregovora, Kejns je iskazivao duboko ukorenjene intelektualne stavove. Rat mu je razorio pacifistička ubeđenja, inspirisana delima njegovog prijatelja Normana Angela. U Velikoj iluziji, popularnom eseju iz 1910. godine, Angel je izneo stav da je ekonomska međuzavisnost država načinila rat nemogućim. Ne samo što je prvi sukob svetskih razmera pokopao tu tezu, već se rat vodio protiv vilhelmovske Nemačke. Pod vlašću pruske vojničke kaste, industrijalaca i akademika sa imperijalističkim ambicijama, Kejns je prema njoj gajio simpatije. Otud bizarna situacija u kojoj je jedan pacifista i germanofil postao funkcioner u vladi države koja je protiv Nemačke ratovala. Tokom rata on je pod pseudonimom Sijela objavljivao članke koji su pozivali na neutralnost Velike Britanije i kompromisni mir. Usprotivio se mobilizaciji 1916, tvrdeći da bi ona ugrozila britansku industriju. Sam nije mogao biti mobilisan zbog toga što je obavljao posao od nacionalnog značaja.
Maršal Foš, „francuski seljak“
Kejns se u Parizu zalagao za popustljiv mir sa Nemačkom koja je u njegovim očima bila jedina sila sposobna da vrati prosperitet u Evropu. Nasuprot tome, njegovo neprijateljstvo prema pozicijama zvaničnog Pariza izrastalo je iz duboke frankofobije. U kombinaciji sa neskrivenim antisemitizmom, njegovi spoljnopolitički stavovi bili su odraz opšte vizije rasne hijerarhije koja je bila široko rasprostranjena među britanskom aristokratijom.
Kako bi zastupao svoje pozicije, Kejns je koristio specifičnu konfiguraciju britanske diplomatije koja je s jedne strane spajala neutralnost u Evropi i imperijalističku liniju usmerenu ka kolonijama i, s druge, tradicionalno zagovaranje ravnoteže snaga sa ciljem sprečavanja dominacije bilo koje kontinentalne države. Drugi aspekt prevagnuo je 1914, (...)
