Ako biste o Drugom svetskom ratu učili na osnovu njegovih ovogodišnjih komemoracija ne biste mnogo toga naučili. Direktor Muzeja Aušvic proslavio je 27. januara godišnjicu oslobođenja logora bez upućivanja poziva njegovim oslobodiocima. Rusija je uistinu pomenuta u zvaničnom govoru, ali samo kako bi se napravilo poređenje između Aušvica i rata u Ukrajini – „u Evropi se ponovo masovno ubijaju nevini“. I neofašistički predsednik italijanskog Senata, Injacio La Rusa, obeležio je 25. aprila oslobođenje svoje zemlje kritikom Moskve. Posetivši tog dana Prag, on je odao poštu kod Memorijala Janu Palahu. da bi potom posetio nacistički koncentracioni logor. „Skroman pokušaj da se ʻsvi totalitarizmi 20. vekaʼ bace u isti lonac, u noći u kojoj su sve krave do te mere crne da ih više ni ne razaznajete“, prokomentarisala je filozofkinja i novinarka Sincija Skjuto.
Ko bi iz ovih ceremonija mogao da zaključi da su trupe Vermahta najveći poraz pretrpele kod Staljingrada? Da je u borbi protiv Nemačke palo jedanaest miliona sovjetskih vojnika, da i ne spominjemo petnaest miliona ubijenih civila? Pre šezdeset godina, američki predsednik Džon F. Kenedi spremno je priznao da „nijedna nacija u istoriji ratovanja nije propatila koliko Sovjetski Savez tokom Drugog svetskog rata “. Nijedan zapadni lider danas se ne usuđuje da tako nešto izgovori. Usled invazije na Ukrajinu, bilo kakvo spominjanje Sovjetskog Saveza ili Rusije sada je zabranjeno.
Evropu je tokom protekle godine zahvatio talas revizionizma. Na Istoku je preimenovano na stotine ulica čija su imena ostala nepromenjena nakon pada Zida, statue su uklonjene, a zgrade sravnjene sa zemljom. Ne zadovoljivši se rušenjem osamdesetmetarskog obeliska u Rigi, posvećenog pobedi Crvene armije nad nacistima, Letonija je najavila rušenje još šezdeset devet drugih sličnih komemorativnih ostataka. Na estonskoj listi nalazi se više od četiri stotine lokacija, dok se u Litvaniji čistka proteže i na dela nacionalnih (...)
