Manje-više svi osnivači statističke nauke vodili su se eugeničarskom, pa čak i rasističkom ideologijom. Ova nepobitna činjenica retko se pominje. Naša poenta nije u tome da utvrdimo da su statistički alati koji se obično koriste čak i danas suštinski pristrasni, već da pokažemo kako su poslužili da eugeničkim tezama pruže naučni izgled
„Zakon“ 20%-80%
Italijanski ekonomista Vilfredo Pareto (1848–1923) poznat je po zakonu o raspodeli dohotka, prema kom 20% najbogatijih poseduje 80% bogatstva. U stvarnosti, Pareto iz svojih zapažanja nije mogao da zaključi da bi raspodela dohotka trebalo da teži ovoj približno nepromenljivoj raspodeli. „Paretov zakon“ oštro je kritikovao Toma Piketi. „Čak i dan-danas“, piše on, „ima onih koji ponekad zamišljaju, prateći Pareta, da raspodelu bogatstva karakteriše neumoljiva stabilnost, posledica gotovo božanskog zakona. To, zapravo, ne može biti dalje od istine.“
Pa ipak, Pareto je ovu neprikladnu ekstrapolaciju iskoristio da pokaže neefikasnost bilo kakve politike preraspodele. On tako piše, na primer, da „ako veća primanja smanjimo na 4800 maraka, a razliku podelimo na ljude sa manje od 4800 maraka prihoda, svako od njih bi dobio samo oko 100 maraka (…) Otuda vidimo da, čak i ako stvari postavimo na najbolji mogući način, dobit koju bi siromašni ostvarili apsolutno je beznačajna.“ Što se tiče „državnog socijalizma (…) njegovi ekonomski efekti svode se na rasipanje bogatstva, čime se životni uslovi ljudi pogoršavaju umesto da se poboljšavaju“. Malo kasnije u istoj knjizi, u slavnoj tradiciji žigosanja siromašnih, on navodi da je „porez [u korist] siromašnih veoma loš porez, jer opterećuje radnika ne bi li pomogao besposličaru“.
Ova konzervativna vizija dobro se uklapa u Paretovu reakcionarnu sociologiju, koja će kasnije poslužiti kao izvor inspiracije fašističkim ideolozima. Pareto je verovao da je „istorija ljudskih društava, u velikoj meri, istorija sukcesije aristokratija“. I upravo je selekcija ta koja ovu sukcesiju čini mogućom; bez te intervencije „sve rase živih bića pale bi u dekadenciju: ljudska rasa nije izuzeta od ovog zakona. (…) U svakoj rasi rađaju se otpadni elementi koji se moraju eliminisati selekcijom. Bol izazvan ovim uništenjem jeste cena kojom se plaća savršenstvo rase; to je jedan od onih brojnih slučajeva u kojima je dobrobit pojedinca u suprotnosti s dobrobiti vrste.“
Konačno, čak i uzimajući u obzir duh svog vremena, Pareto se vodi do krajnjih granica dovedenom mržnjom prema ženskoj emancipaciji. On tako, na primer, ponovo u svom Kursu političke ekonomije, piše: „Feminizam je bolest koja može da zahvati samo bogat narod, ili bogati deo siromašnog naroda. S povećanjem bogatstva u starom Rimu povećala se i izopačenost života žena. Da neke moderne žene nemaju novca da se razmeću svojim besposličarenjem i svojom požudom, ginekolozi bi bili manje zauzeti.“
Naslednost i inteligencija
Pronalazak novih statističkih metoda pružio je i naučnu podršku merenju inteligencije. Britanski naučnik Čarls Spirman (1863–1945) razvio je faktorsku analizu. Ovaj metod sastoji se od izdvajanja odlučujućih faktora iz skupa podataka koji „objašnjavaju“ njegovu konfiguraciju. Spirman je objavio članak u kojem je svoj metod koristio da demonstrira postojanje jednog faktora, „g-faktora“ (g za opšte – general), koji meri opštu inteligenciju pomoću jednodimenzionalne sintetičke veličine. Ovaj indikator dobija se optimalnim kombinovanjem rezultata dobijenih različitim vrstama testova.
Spirmanov rad inspirisan je nekim uvidima Frensisa Galtona (1822–1911), ponekad izraženim na prilično grub način, kao kada je primetio da osobe s dugim (…)
