Tokom gotovo pola veka, geopolitička pitanja jedva da su igrala ikakvu ulogu u američkim predizbornim kampanjama. Ubedljiva pobeda predsednika Džordža Buša Starijeg u Zalivskom ratu, koji se vodio od januara do marta 1991. godine, nije sprečila da već sledeće godine pretrpi poraz od Bila Klintona, tada malo poznatog demokratskog guvernera iz Arkanzasa, bez spoljnopolitičkog iskustva.
Uprkos tome što američke trupe nisu direktno angažovane na terenu, rat u Ukrajini zauzeo je značajno mesto u debatama republikanskih kandidata. To je u manjoj meri slučaj među demokratama, budući da deluje kao da predsednik Džo Bajden može da se osloni na podršku stranke svojoj kandidaturi, dok je puna podrška SAD predsedniku Volodimiru Zelenskom u njegovim redovima praktično jednoglasna.
Aktuelna dešavanja u inostranstvu, posebno u Kijevu, interesuju širi sloj Amerikanaca od male grupe u Vašingtonu (kongresmeni, medijski urednici, stručnjaci zaposleni po istraživačkim centrima). To je još više slučaj u suprotnom smeru: ukrajinski lideri veruju da njihova sudbina u značajnoj meri zavisi od toga da li će Bajden biti ponovo izabran ili će na njegovo mesto doći neki republikanac. Pitanje je, doduše, koji, budući da se stavovi kandidata te stranke o Ukrajini drastično razlikuju. U tolikoj meri da se bivši poslušni potpredsednik Donalda Trampa, Majk Pens, ovog puta kandiduje protiv njega…
Na forumu konzervativaca održanom 14. jula, okvire njihove debate sažeo je, na prilično brutalan način, novinar Taker Karlson, koji je delovao kao majstor ceremonije. Izuzetno popularan i uticajan među republikancima – pristalica Trampa, uprkos tome što prema njemu gaji izvesnu dozu prezira – Karlson ima čvrste stavove, posebno o ukrajinskom sukobu. On ne podnosi Zelenskog, kog naziva „diktatorom“, smatra da su rat u velikoj meri izazvale Sjedinjene Države i insistira na tome da je vreme da prestanu da ga finansiraju. Razmišljajući posve suprotno, upravo se vrativši sa susreta s ukrajinskim predsednikom, Pens je nasuprot tome kritikovao Bajdena zbog sporog tempa isporuke oružja Kijevu. „Nezadovoljni ste time što Ukrajinci nemaju dovoljno američkih tenkova“, podviknuo je Karlson. „Ali u poslednje tri godine situacija u svakom bogovetnom gradu naše zemlje sve je lošija. Provozajte se okolo, videćete to i sami. Naša privreda je u padu, stopa samoubistava raste, štroka, nered i kriminal su u eksponencijalnom porastu, a vas brine jer Ukrajini, zemlji koju većina ovde prisutnih ne bi mogla ni da pronađe na mapi, fali tenkova! Sasvim je u redu da vas pitam: da li vam je stalo do Sjedinjenih Država po ovom pitanju?“ Ovacije publike.
„Vreme je da se vratimo sebi“
Imperijalni neokonzervativizam koji zagovara Pens – kao i nekolicina drugih republikanskih kandidata – dugo je bio neupitan u stranci Ronalda Regana i dinastije Buš. To više nije slučaj. Ovaj preokret se često pripisuje Trampu i njegovom uverenju da su strani ratovi i industrijska preseljenja doveli do ekonomskog i društvenog „pokolja“ u Sjedinjenim Državama. Bivši predsednik je ovu ideju svakako popularizovao i pokazao da se na bazi nje mogu dobiti izbori, kada je 2016. godine pobedio Hilari Klinton. Međutim, Tramp nije prvi koji je u republikanskom taboru primat dao nacionalizmu u odnosu na imperijalizam. Još u septembru 1991. godine, dok Sovjetski Savez i dalje nije potpuno kolabirao, nekadašnji visoki savetnik predsednika Ričarda Niksona i Regana, Patrik Bjukenen, izneo je uverenje da, pošto je „komunistička pretnja“ uklonjena, Sjedinjene Države treba da prestanu da se ponašaju kao svetski policajac. I usvoje politiku „Amerika na prvom mestu“.
Ono što je Bjukenen pre više od trideset godina napisao u kolumni Vašington posta – što bi danas bilo sasvim nepojmljivo – nagovestilo je gotovo reč za reč Karlsonovu julsku intervenciju. I pružilo teorijsku potporu trenutnoj liniji rascepa unutar Republikanske stranke između „globalista“ i izolacionista: „Ujedinjujuće vezivo antikomunizma koje je Reganovu koaliciju držalo na okupu više nema to magično svojstvo“, smatrao je Bjukenen. „(…) Amerikanci sada moraju da sebi postave neka prava pitanja pre nego što počnu da upadaju u susedstva drugih zemalja i mešaju se u njihove unutrašnje razmirice. Zašto je ovo naš problem? Zašto, četrdeset i šest godina nakon završetka Drugog svetskog rata, moramo da branimo Nemačku i Japan dok oni preuzimaju naša tržišta? Zašto moramo da smirujemo Zaliv kada (...)
